Девојчицу заболело око (konjuktivitis)… Дошао Пешак и причамо о томе. Не слуша ме, гледа ме и хвата прву паузу у мом гласу. Пита: – А шта каже Миро…?”
Миро је, иначе, интерниста, кардиолог. Званично.
За пријатеље (многобројне), рођаке (небројане), комшије (увек нестрпљиве), све раднике Фабрике вагона (неодложно присутан), или само познанике (без географије и броја) – био је само Миро.
Био је.
Умро је др Мирослав Жаревац. Он сам се овако ретко представљао. Само ако је због нечег било нужно. Није се стидео свог посла, још мање титуле, напротив, али је говорио: – Кад ме неко зове, он зна и кога зове и зашто ме зове… Волео је још и да дода „из Раванице”. Тако се последњих година и јављао кад га позовем: – Овде Санта Раваница, ко год да си, добро си дошао, ако си с добром намером”. Онда иде заједнички смех, па разговор, дуг, пун поштовања и поверења. Е, одатле и оно „ a шта каже Миро?” Реч је о човеку, народном доктору, коме се безгранично веровало. И без обзира на све специјалисте, свима горе побројаним било је важно – шта каже Миро. Неколиоко оваквих искустава сам чуо и на самој сахрани, у колони туге и несумњиве искрености.
Мирова ординација није личила на друге. Више је подсећала на неко одељење библиотеке. Да, највише је ту било стручних књига. Па и за стомак, и за око, и за лумбаго… Али се на рафу нашао и Сарамаго, и Горан Петровић, и Момо Капор… И лагани звуци класике. Места за кесе није било. Такав му је био и животни амбијент. Не сећам се да сам у неком дому видео већу збирку плоча класичне музике, као у његовом. Волео је, на пример, да доживи Баха на великом звучнику… Отуда, сасвим сигурно, и та нежна емоција и смирујућа реч за сваког пацијента, нашта год да му се пожалио.
Миро је поштовао Лазу, уважавао Љубишу, волео Серђа, био нераздвојан са Бачанцем, хвалио се са Гоцом, Зором, Драгицом… целом Медицином рада. И за свакога имао времена и речи подршке. Само није имао довољно времена за себе. А, било је потребе, и нека опрости због ове замерке. Једноставно, он је вољен и поштован за више од осам деценија, колико их је однео са собом. Али, колеге нису биле његов једини свет. Његов свет су били и писци, сликари, музичари, глумци, новинари… Волео је да их слуша, и знао шта да их пита. Жичка хрисовуља, Џез Ибар, „Камен за под главу”, или концерт виолончела – били су незамисливи без њега. Као што је и Политика имала верног читаоца до последњег дана, макар и само један примерак стизао у раваничку продавницу. Његов свет су били и Аница и Анђелка, Јелена и Ана и, макар и за кратко, његове две нове радости – Драган и Јања. Има ко да га жали и памти. Памтиће га и Драгиња и Жико, Гута и Весна… и сељани са којима му никада није било тешко да полемише, и са којима је највише проводио последње овоземаљске дане. Ипак, пред Гутом није стигао да заврши мисао шта намерава сутра да ради… Живот је непредвидив.
Слава му и хвала.
Радован Типсаревић