Женски је ово манастир, сестринство је доскора бројало 15 монахиња али, како и игуманија Нина, укратко, објасни, „пчеле се роје и разроје” па их је сада седам. Као и раније, има их и после тог „разројавања” са факултетском дипломом, па је ово био и остао један од манастира са најобразованијим сестринством, али оне то ретко истичу. Сматрале су то сасвим нормалним и када је овде било више монахиња са дипломом београдске Академије ликовних уметности, па филолога, професора, учитељица…
Чувају дух ктиторке ове светиње српске краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша а мајке потоњих краљева Драгутина и Милутина. На тај начин се и чува легенда, која овде вековима кружи, да је краљица Јелена, иако католикиња, била омиљена у народу, преносе се и приче о њеном просветитељском раду међу тадашњим становништвом, посебно сиромашним девојкама које је подучавала везу, кувању, писмености… Манастир Градац изграђен је у последњој четвртини 13. века. Тачна година изградње није позната. Оснивачка повеља није сачувана, као ни уобичајени натписи у прстену куполе цркве и уз ктиторске композиције. О времену оснивања и ктитору закључује се углавном на основу фресака и архитектуре манастира. Најстрарије писано сведочанство о настанку Градца је Житије краљице Јелене које је написао архиепископ Данило II у периоду између 1317. и 1324. године. Данило II детаљно описује како је краљица Јелена оснивала манастир: ,,И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовештења, не месту званом Градац… Заповедила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно здање тога храма, много и небројено злато нештедице дајући свима радницима… као мудри и разумни строитељ.“
Данило II је све ктиторске заслуге у изградњи манастира приписао краљици Јелени, док се у каснијим српским летописима и краљ Урош I помиње као ктитор. Урошево учешће у изградњи потврђује и двојна гробница припремљена за осниваче цркве и ктиторска композиција насликана изнад ње. На њој је краљица Јелена представљена као главни ктитор.
Образоване монахиње у манастиру самују и тихују, али су посвећене и раду. Тако су и после смањења бројности сестринства, очувале иконописачку школу, коју је основала бивша игуманија Јефимија, магистар сликарства, и наставиле да се баве и фреско сликарством, па су и данас ангажоване на осликавању манастира, чак и у далекој Аустралији.