Иако некима, наравно злонамерним, изгледам као носилац Споменице четр`ес прве, истина је да припадам другој генерацији краљевачких рокера. Био бих неискрен ако бих покушао да изигравам хроничара одрастања овдашњег рокенрола, јер прилично сам сигуран да сам, као и сви други актери, пратио оне који су тренутно били активни, и сањао када ћемо ми заузети њихово место.
Када се већ догоди да из ових или оних разлога престанемо са активним наступањем, мало обраћамо пажњу на оне који долазе, јер сигурни смо да је тешко бити бољи. Наравно да време врло брзо покаже у како великој заблуди смо били. Вероватно ће остати код неких запамћено, а можда негде и записано, али ја бих вас подсетио не на људе, већ на време које је морало да изнедри неке људе који ће и то започети.
Двадесетак година од најужаснијег светског рата, а нажалост сада сви имамо то искуство и знамо колико је то и мало и много, али, за оне који памте доста краће од нас оседелих морам рећи, иако ће звучати као отрцане фразе, владала је вера, нада и ентузијазам. Иако се Бог чешће псовао него што се ишло у цркву, добар део је веровао у социјализам и то да живимо у најпоштеније уређеној држави, и да је само питање дана када ће останак заблуделог света да почне да прати и пресликава наш пут. Али, за разлику од ових времена када нема индоктринираних, када сви све знају, тада се из године у годину живело, можете ли веровати, све боље!
Струја, која се тада плаћала под називом светло, што је имало логике, јер поред ретких електричних пегли, само по неког електричног шпорета, још ређих фрижидера и чак и у продавницама ретких телевизора али, и скоро обавезних радио апарата, плаћало се само светло које су потрошиле сијалице, а које су се палиле са првим мраком и гасиле много пре него што данашња омладина иде у град. Дакле, струја још увек прилично мистичан извор енергије који чак може лако и да убије, некако, али свакако са, за садашње критеријуме недопустивом задршком, долазимо до информације да је у свету све популарнија замислите, електрична гитара. Наравно, да готово нико ко је мислио да усмеравање омладине не може бити ограничено, није био одушевљен новотаријом која са трулог капиталистичког запада преко рокенрола, твиста и маније коју су изазвали генијални Битлси, незадрживо осваја наша чула али, том јединственом звуку није требала ни дозвола, ни препорука. Наивно смо мислили да ће енергија коју је носио звук рока заувек заменити ону разорну, али је лепо било бар бити савременик времена када се у то веровало.
Краљево се од времена о ком говорим много променило, али на жалост или на срећу, неке ствари су остале, сазреле, укорениле се и увоштиле. Када кажем на срећу, мислим на неке велике заљубљенике у рокенрол, који су своју страст преносили на нове генерације које ће овако безнадежно инфицирани преносити на нове и нове, и сигузран сам да је то инфекција за коју вакцина никада неће бити пронађена.
Зоран Милојчевић Чомбе
(Са отварања изложбе „Одрастање рокенрола у Краљеву“, 12.12.2012. године)