Братимљење на нивоу градова, између Краљева и Марибора, успостављено је на личним и породичним везама између некадашњих изгнаника и њихових домаћина, као и на сачуваном сећању на њихове ближње, стрељане у масовној одмазди на краљевачком стратишту, у октобру 1941. године.
Ехо заједничке трауматичне прошлости одзвањао је у ратним и послератним генерацијама, када су, од 1961. године, у сусретима новинара мариборског листа „Вечер“ и светозаревачког „Новог пута“ успостављане трасе манифестације „Воз – влак братства и јединства“.
После две деценије, некадашњом трасом избегличких транспорта кренуло је око 640 путника из Љубљане, уз бивше изгнанике који су се у возу придруживали на готово свим станицама до Зиданог Моста, у овој посебној мисији пријатељства. Са београдске железничке станице, у свечарској атмосфери, приликом дочека 15. септембра 1961. године, композиције су кренуле даље пругама Шумадије до станица у Светозареву (Јагодини), Ћуприји, Сталаћу, Врњачкој Бањи, Краљеву и Чачку. Путовање „Воза“ кроз Србију, дочекиваног цвећем и добродошлицама, оновремена „Борба“ описала је као дирљив сусрет старих пријатеља и познаника, чије се пријатељство стварало у најтежем времену и над заједничким хумкама: „У Краљеву су гости за време тродневног боравка положили венце на гробље жртава фашистичког терора. После посете породицама обишли су фабрику Магнохром, а затим Матарушку Бању и манастир Жичу.“ (Борба, 19. септембар 1961).
Када је пут Марибора, у узвратну посету, кренуло 1962. године око 350 учесника, многима су у сећању остали пажња, поштовање и љубав који су им упућени и сажети у речима књижевника Франа Роша: „Хвала вам браћо Срби на свему што сте учинили за нас. Наша крв се у најтежим тренуцима мешала са вашом крвљу. Зато се ми данас тако топло осећамо. Налазимо се у вечном загрљају и не-ма те силе која ће разрушити наше братство и јединство“.
Од године 1966. успостављени су доласци возова из Словеније за 14. октобар, како би делегације из словеначких градова, бивши прогнаници и родбина стрељаних талаца 1941. године присуствовали програмима комеморативне свечаности у краљевачком Спомен-парку. Недуго потом, 1970. године, на Комеморативној седници СО Краљева, одржаној 14. октобра, у присуству потпредседника Савезне скупштине Милоша Минића, као и делегација из 52 општине у Југославији, те републичких делегација из Словеније и Србије, потписана је Повеља о братимљењу општина Краљево и Марибор.
Из Краљева је ка Марибору 1976. године кренуло 1.100 представника 31 општине у Србији, међу којима су њих 28 биле потписници Повеље о братимљењу са општинама у Словенији. Возови су наизменично, најпре годишње, а потом сваке друге-треће године, укупно њих 18 до средине осамдесетих, били манифестације пријатељства, братства два народа и два града. Истовремено, заједничке омладинске бригаде братимљених градова учествовале су на великим радним акцијама – манифестацијама друштвеног и идејно-политичког организовања младих у изградњи Југославије.
Последњи „Влак“ стигао је у краљевачку станицу 13. октобра 1989. године. Уследили су политички и, потом, војни сукоби политичких елита, када су и возови, упркос заклетвама „да никада неће стати“, као и појмови братства и јединства и Југославије, отпутовали у историју. Оружани напади на војску ЈНА на тлу Словеније, у којима је погинуо војник из Краљева, посебно су емотивно доживљени као издаја заједничких вредности, утемељених над заједничким хумкама и као „пријатељство у пламену“.
Скупштина Општине Краљево донела је Одлуку да се граду Марибору врати Повеља о братимљењу и да се са Општином Марибор прекину све културне и друге везе које проистичу из Повеље.
Обнављање покиданих и успостављење нових веза између два града реализује се после политичких промена у Србији, на иницијативу појединаца и удружења „Пријатељство за нова времена“ у Краљеву. Чинило се да као ехо одзвања заједничка прошлост и иницира културну и привредну сарадњу, коју успостављају делегације два града. Симболичну потврду да су у међусобним односима превладале тачке ослонца на запамћену заједничку прошлост над тачкама раздора представљала је додела највишег признања Општине Краљево – Дипломе почасног грађанина – Борису Совичу, жупану Марибора, 2004. године.
У узвратној посети, 14. октобра 2007. године, делегација на челу са жупаном града Марибора Францом Канглером присуствовала је комеморативној седници, а потом положила венац на Спомен-гробљу.
Као израз посебног поштовања „за дугогодишње ангажовање на успостављању партнерских односа између Краљева и Марибора и велике помоћи Марибора Краљеву у периоду обнове након земљотреса“, Францу Канглеру је на свечаној седници одржаној на Дан Краљева, 7. октобра 2012. године, додељено звање почасног грађанина града Краљева.
Силвија Крејаковић