То да неко , добровољно пристане, да буде председник разредне заеднице, није имало шансе. Било би то исто као када би пристао да будеш , лично одговоран, за сваку пиздарију, која би била направљена у разреду, а тих пиздарија је било на претек и свакога дана.
Дигла се и ларма око тога, јер у оно време (Тито се још није охладио), наш бојкот „слободних и демократских избора“, се третирао као преседан у коме је ђаво умешао прсте. Расправљало се о томе и на „вишим нивоима“, јер, професор Лазо, није никако успевао да обави посао „консолидовања власти“ у одељењу. Бојкот је био алтернатива, наметнутој „демократији“. Посебно, никако није била прихватљива његова, више него очигледна, тежња да нам наметне неког, њему послушног штребера и друкару.
Елем, сви су у Краљевачкој гимназији имали председника разредне заједнице, само је код нас, трајала анархија. Ствар је, ваљда, стигла и до ресорног министарства, па је директор гимназије, добио „клемпу одозго“, јер бојкот је био непримерен нашем социјалистичком, самоуправном друштву. Директор је ваљда, због целог случаја, разочарао, другове „из врха“, и као човек и као комуниста.
Није било друге. Ствар је морала бити решена, по хитном поступку.
Не знам чему су служили ти педагози у Гимназији, а било их је, чак двојица. Тек верујем да тежи случај нису имали у каријери. Еј бре, озбиљна је то ствар… По цео дан, читаш новине и решаваш укрштене речи, а онда те притисну да својом „педагогијом“ решиш, за све, нерешив проблем.
И онда , трас…
Прекида се настава и на сцену ступају, оба педагога. Оног старијег смо звали „Шицер“ јер је ликом подсећао на Миодрага Радовановића – Мргуда, који је у, култној серији „Салаш у малом риту“, глумио виспреног и опасног гестаповца у цивилу, специјалисту за решавање тешких случајева, попут оног, у коме је, после дуге истраге, констатовано да „Студент, ипак, није запалио жито“. Онај млађи педагог се није превише упуштао у случај, поштујући ауторитет старијег колеге, а све ми се чини да је још био и приправник, па га је то ослобађало одговорности.
Ми смо, наравано прихватили, Шицеров благонаклон приступ проблему, а он је био „мекши од памука“, покушавајући да нас приволи да ипак изаберемо Председника разредне заједнице. Обећавао је „куле и градове“ из репертоара његове надлежности, а нама се посебно свидело обећање да ће нам, као награду за лојалност, одржати и предавање о „Адолесценцији и сексуалном образовању“, што је громогласним аплаузом одмах прихваћено.
Ми још увек нисмо знали, шта му значи та „Адолесценција“, а што се секса тиче, били смо „више теоретичари, него практичари“.
И пао је договор да акламацијом (тако се то, ваљда, зове) изаберемо Муша за председника разредне заједнице. Мушо (право име Милован, клавијатуриста групе „Топовско ђуле“), а познатији као „Мушоки Кенија“ је носио дужу косу, раздељену на сред главе, која је, од позади изгледала као зденути пласт, покислог сена, па је, као такав, био, посебно, антипатичан Лазу, нашем разредном старешини. Ни ми, остали, му нисмо били , превише, симпатични. Зато смо му и наденули надимак, чије потенцирање би реметило моју тежњу, да ипак будем пристојан, јер сам, са навођењем оних „пиздарија“ са почетка приче, већ прешао границу пристојности.
Након обављеног посла Шицер је, задовољан собом, готово трчећи, отишао у наставничку канцеларију да се, пред свима, похвали како је успешно решио проблем, који нико није могао да реши, више од пола године. Директор Гимназије је одмах окренуо телефон, да јави друговима, на „вишим нивоима“, да је успешно решен проблем који је месецима нарушавао идиличну слику о нашем социјалистичком, самоуправном друштву. Једино је разредни Лазо, пао на теме, чувши да на изборима није прошао, нико од његових пулена, већ да је „нови Лек Валенса“, нико дуго, него баш Мушоки Кенија.
Гледајући са ове „историјске дистанце“ избором Мушокија за председника разредне заједнице, сви су били намагарчени, али је Шицер, за разлику од осталих, био и срећан. Ми смо знали да Мушоки Кенија није друкара и штребер, те да је , као такав, потпуно бескористан за школске власти. Уз то, по казни је увек, ванредно, био редар, па се именовање на функцију председника могло третирати као „акумулација функција“. То је, као када те , данас, поставе за директора, а уз пут си члан шест управних одбора.
Трећег дана, након „демократских избора“, пао је снег, а ми смо, сви од реда, носили „канађанке“, са дубоким шарама на ђоновима, између којих се наносио снег и топио ту, по пластифицираном поду учионице. Разредни Лазо, чији надимак, не бих да помињем, је посебно био алергичан на клизу, коју смо правили по оном поду, тако што се залетимо и онда се, као по леду, направи траг од цокула, дуж целе учионице. Пошто су се кривци, увек водили као НН лица, одговорност је била у домену „функционалне надлежности“ председника разредне заједнице, кога смо коначно изабрали, надљудским напорима, друга Шицера.
Мушокија, као тек изабраног председника, власт уопште није променила, ваљда зато што време није учинило своје, јер је на власти био само два дана. Иначе, свака власт квари људе, а тотална, квари тотално. Изнервиран нашим пиздаријама, професор Лазо, чији надимак не бих да помињем, своје часове физике је увек трошио на истражни поступак у оквиру кога је требало утврдити појединачну одговорност за сваку , конкретну, пиздарију.
-„Па, па, Вучинићу (тако се презивао Мушоки Кенија), ко је, опет правио клизу !? – започео би Лазо , свој истражни поступак.
Мушоки би слегао раменима, што је значило да он нема појма, ко се све клизао.
Уследило би следеће Лазово питање, овог пута, са нешто више замуцкивања, што је значило да је потпуно попиздео:
-„Па,па,па, добро Вучинићу, јеси ли ти Председник разредне заједнице !?“- уз пут би подигао палац десне руке у вис, као да стопира.
И ту онда настаје тотални шок, јер је Мушоки Кенија, као из топа слагао да више није председник и да смо га синоћ једногласно сменили !?
Тако је пропала Шицерова педагогија, а ми смо и даље живелу у анахији, као једино одељење Краљевачке гимназије, које није имало свог председника разредне заједнице.
Тих година, Џони Штулић је отпевао стихове:
„Анархизам ми је у крви,
Сви на барикаде,
Сањао сам како водим,
Пролетере младе…“
А ми смо били, дубоко убеђени, да је баш, на нас мислио…
Раде Велизаров Ерац