ЉУДИ

БАРБА СЛОБО

Била би велика неправда према човеку огромног потенцијала, немирног духа, харизми коју је само он поседовао, хиљаду занимања итд. да остане незабележено као сећање на познате Краљевчане. Нешто о Слобу Божовићу…

Родио се 1944.године у кући свога деде Васа, од мајке Владанке и оца Милорада у Рибници, у Гочкој улици, поред пруге за Гоч. Бомбардовање Краљева од стране савезника је преживео тако што га је стриц Михаило понео у наручју у Горњу Рибницу код дединог брата Новице. Отац Милорад у бомбардовању је погођен у лево раме и остао је инвалид целог живота са укоченим прстима те руке.

Детињство је Слобо провео као и сви Рибничани поред Ибра и на ливадама за фудбал. Фудбал је солидно играо и добро је скакао у воду. Згрчка му је био омиљени стил. Мајка Владанка је била изврстан шнајдер, тако да се од остале деце издвајао по савршеној гардероби ,,скинутих,, из тадашњих бурди (модни часописи). Имао је талента за цртање па га је то одвело да упише техничку шлолу у Краљеву. Због непоштовања школских правила био је искључен, па школовање наставља у Косовској Митровици, живећи код свог ујака Душана Поповића. За кратко време упознала га је цела Митровица, па се отац Милорад уплашио за његову будућност и пребацио га у Чачак да похађа грађевинско-техничку школу коју је успешно завршио 1966 године.

У то време је била реткост да се летњи одмори проводе на мору. Он је то себи приуштио. Тада се и јавила љубав према мору и животу на њему.

    Доста свог слободног времена је провео дружећи се са извиђачима одреда ,,Гочки партизани,,. Умео је да свира гитару и често је поред логорских ватри певао. У извиђачима је положио сва вештарства која су постојала, од пливања до кувара. По завршетку средње школе отишао је у војску,  после уписује архиктетуру у Нишу. Дотадашњи лагодан живот момка великих прохтева прекинула је смрт оца Милорада. Вратио се у Краљево и наставио цвећарски посао свог оца, који је толико развио да му је доносио велике приходе. Поводио је дане и ноћи по Краљевачким кафанама, коцкајући се и забављајући са својим друштвом.

Свега се брзо заситио и отвора ресторан ,,Хороскоп“. У то време осамдесетих резервација је била обавезна јер је било тешко доћи до места. У једној расправи са инспекторима опсовао је председника Тита и за то добио тридесет дана затвора, који је одлежао у Краљеву. Дух и жеља за морем га води да купи велики глисер и да му да име „Дадо“ у знак љубави према усвојеном детету. Ноћи и ноћи је проводио са друштвом на рибарењу. Ти дани су побудили жељу да направи туристички брод за Јадранско море. Одласком на Корчулу и консултација са инжињерима који праве дрвене бродове, добија упуства за градњу и пројекат.

По доласку у Краљево откупљује цео забран храстове шуме. Довео је предузимача за грађу и казао му да продаје све праве храстове, јер су њему за брод били потребни криви. Од тих пара је исплатио цео забран а њему је остала сва ,,крива,, храстова грађа која је била неопходна за прављење брода. Ангажовао је бродарске инжињере са Корчуле и изградња брода почела је на плацу куће у Радовановским ливадама. Све очи пролазника са чуђењем су била упрте у ребра и кобилицу брода. Идеја да се цео брод растави  и у деловима превезе на море реализована је уз помоћ његовог друга Аскета. У марини у Каштелима почела је финализација изградње. Помоћ будуће супруге Мирјане Капитановић је непроцењива, јер је радила у фирми везаној за одржавање бродова. Брод још није поринут у море а већ је цео Сплит причао Краљевчанину који прави кочу у марини Кремик. У склопу припрема за поринуће морао је стручно да се оспособи за рибара, па је 1987. године у својој 43 години положио испит за рибара. После поринућа коче добија одобрење за привредни риболов и лов других морских животиња.

     О том животу на мору и Барба Слобу могу се написати томови књига. Просто не верујући да један човек може све то да доживи у једном животу. То су приче које би само један Хемингвеј мога да пренесе на папир. Испричаћу један од доживљаја са рибарења. Испловили смо из Рогознице највећег рибарског села на Јадрану. Једно прелепо вече са звезданим небом на коме сија прелепи пун месец. Посаду су сачињавали Слобо, два морнара и моја маленкост. Моја супруга са два сина је остала у Каштелима са Мирјаном у кући. Чули смо се веома често радио везом. Кроз разговор сам схватио да нам је потребно три сата да дођемо у руту где ћемо потопити мреже које ће коча ,,Зодијак,, вући за собом око три часа. Све је говорило да ће кочарење до одредишне тачке Комиже на Вису бити прелепо и незаборавно! Почела је припрема спуштања мреже у море. Преглед витла, даске које шире мрежу, саила, конопа… Ја сам био поред Слоба у кабини за кормилом. Једног момента је наступио неки чудни мрак. Слобо је прокоментарисао да ћемо ући у ,,неверу,, . Таласи су у моменту бивали све већи и већи а киша све јача. Слобо је возио брод тако што је у таласе улазио под неким углом око 60 степени без обзира на правац кретања. Једнога тренутка су таласи бивали толики да су поклапали цео брод. Нисмо имали никакву комуникацију са морнарима. Сетио сам се једног интервјуа пустолова Звонка Молнара, када је на питање водитељке да ли зна да плива одговорио:  То уопште није битно! Тада сам по први пут осети моћ природе и сватио колико је велика и тешка борба човека са њом. После скоро два часа борбе, ,,Зодијака“ са таласима и невременом, море се смирило! Настала је права бонаца… Наставили смо са рибарењем и доста велику количину шкампи и рибе предали Италијанима у Комишком заливу у фабрици за прераду рибе.

Рат је био на видику! Стигла му је дојава да ће му брод дићи у ваздух следеће вечери. У договору са својом супругом Мирјаном која му је спремила све његове ствари и папире и пребацила на кочу коју је довезао један морнар, како не би било нешто сумњиво, под окриљем ноћи испловио је из Сплита. Ушао је у међународне воде и кренуо пут Црне Горе у Бар, где се лепо снашао јер је од раније познаво многе мештане.

Од последица сувише стресних ситуација добио је шећерну болест. Више није могао да плови. Продао је свој брод и вратио се у родно Краљево које је увек било део њега. Успео је да реновира ресторан ,,Хороскоп“ у који су врло радо свраћали стари Краљевчани. У њему се поново јавила жеља да направи брод са којим би обилазио сва мора света. На плацу куће у Радовановским ливадама поново је почео да ,,ниче“ велики брод. На кобилици брода су почела да се нижу ребра окренута у небо као вапај за великим морима. Нажалост овај сан није испунио јер је шећерна болест била јача од њега.

     Остаће легенда о првом Краљевачком бродару Барба Слобу Божовићу, необичном али надасве интилигентном човеку који је заорао једну од Краљевачких бразди.

Мирољуб  Мики  Божовић

Оставите одговор