ВРЕМЕПЛОВ

БОЛНО СЕЋАЊЕ

Димитрије Мита Митровић, син Миленка, краљевачког књижара и штампара, у писму од 8. септембра 1999. године, под називом: „Болно сећање”, упућено Музеју из Београда, где је живео, оставио је сећање на понашање окупатора после уласка у Краљево 6. новембра 1915. године:

„Хиљаду деветстопетнајесте године касно ујесен Немци су ушли у Краљево, а за њима доцније и аустроугарска војска. Немци су стравично на нас деловали оном њиховом виком, лупом гломазним чизмама и шлемовима на којима су стрчали копљасти шиљци који као да су претили потлаченом народу. Ми, деца, шћућурили смо се под скуте забринутог оца и мајке у страху шта ће сада са нама бити. У наше двориште на углу Хајдук Вељкове и Цара Душана улице увезли су пољске кухиње. Одмах су почели да откивају и ломе плотове да би ложили кухиње и за своју војску спремали храну. Журили су, и од грађана на брзину одузимали намирнице да прехране своје војнике и да потом хитно продуже и стигну српску војску у повлачењу Ибарском долином на Косову. Док су тражили по кући шта ће наћи од хране, затекли су нашу мајку у кујни крај шпорета, док је пекла хлеб. Јадна, чврсто је држала вратанца од рерне и сва усплахирена стално је молећиво понављала ’цен киндер’ (десеторо деце). То је научила стрина да им говори, коју је стриц Милан у отступању из Београда оставио код нас, а он даље продужио са војском. Ваљда су нашли нешто друго од хране, те оставише нашу мајку на миру, док је и даље одзвањало оно њено ’цен киндер’. Никако ми није било јасно шта то мајка говори и моли.

Народ заплашен у ишчекивању шта ће се сада њему незаштићеном догодити. Сви су у кућама. Улице Краљева пусте. За сада нас нико од непријатељских војника озбиљније не злоставља, осим што су покупили све, махом старије људе (трговце и занатлије), да чисте пијацу и улице од балега њихових коња и осталог шљама који су за собом остављали. Тензија попушта. Најхрабрији бојажљиво излазе из кућа. Неки са кантом и тестијом одлазе по пијаћу воду из пумпи под обалом на спруду Ибра. Наш теча Мијаило Пешић, учесник српско-турских ратова и српско-бугарског рата у прошлом веку, дан-два по окупацији понео тестију за воду и да узгред прође кроз чаршију, не би ли што ближе сазнао каква је тамо ситуација. Враћајући се отуда, у пролазу поред наше куће, дозва мога оца – Миленко, иди да видиш шта ти је са твојом књижаром! Отац се брзо спреми, пође према улици па се врати, узе ме за руку и поведе са собом ка чаршији. Успут ретко да кога сретнемо. Стигосмо до наше књижаре, врата широм отворена, излози полупани, а унутра јад и покор. Књиге све на поду. Тезге преврнуте служе као јасле и за њих везани они крупни тешки немачки штајерски коњи. Под њиховим копитама лежи наше културно благо – српске књиге. Како ме је отац држао за руку, осетих како ме у грчу стеже својом дрхтавом руком. Подигох горе очи према њему, а сузе му лију низ образе:

  Зашто плачеш тата? Он обриса подлактицом очи и образе од суза:

– Видиш ли синко шта су Швабе урадиле?

Скиде шешир и као кад неко стоји поред одра свога најмилијег кога сахрањују, још мало ћутећи ту постоја уз пратњу рзања немачких коња из књижаре, лаганим скрушеним кораком са ове сахране кренусмо кући.

Мајка нас сачека на вратима кујне и по очевом изгледу као да је наслућивала шта смо у дућану видели, брижним упитним погледом нас је гледала. Отац се, пун очаја сручи на столицу, загњури главу у шаке, па ће рећи мајци:

– Даринка, све је пропало!

– Немој Миленко тако! Само нека су нам деца жива и здрава! Све ће ово проћи!”

Народни музеј Краљево

Одломак из књиге „Одрастање у Краљеву“

Оставите одговор