Некада је у бившој Југославији краљевачка железничка станица била једно од највећих железничких чворишта одакле су возови хитали на све четири стране. И свакако онај најпознатији воз – Краљевски. Перони пуни путника који су чекали свој воз, ужурбани железничари који су хитали за својим послом сви заједно очекујући резак звиждук пиштаљке отправника који је давао знак за полазак. Чекаоница је то, посебно у ситним сатима , најмање била већ се претварала у спаваоницу бескућника. Од двадесет три сата, пошто су се све кафане у граду затварале а кафићи нису ни постојали, чувена ресторација постајала је стециште свакојаког полусвета. Пијанци, назови музичари за раздрнданим инструментима, лопови и курве опседали су је свако својим послом. Мрзовољни конобари са безизражајним лицем по више пута су, будећи уснуле пијанце, наплаћивали непостојеће туре пића.У неко доба у ресторацију је улазила патрола полиције (која се тада звала милиција) и легитимисала све.
Данас возови ретко иду, путника готово да и нема, ресторација је одавно затворена, музику нико не слуша а лопови и курве су се преселили на неке друге локације. Само зграда железничке станице стоји онако суморна и сведочи о неким лепшим временима.
(Са Сиџа групе, Драган Пурић)