Један од познатијих Краљевчана је свакако глумац Марко Николић (1946. Краљево – 2019. Београд). За себе је у једном интервјуу рекао: „Вероватно сам један од ретких глумаца који је глумио још пре рођења. Моја мајка је играла трудницу у једном комаду, а и сама је била у поодмаклој трудноћи. Није упште морала да ставља ватон, ту улогу сам веома успешно одиграо ја!“. Иначе, његова мајка Лепосава, познатија у Краљеву као Пепа, била је глумица у краљевачком професионалном позоришту. Када се расформирало позориште, наставила је да се бави својим учитељским позивом.
Негде у својој петнаестој години Марко се потпуно препустио кошарци и музици. Своју каријеру је започео као певач рок састава ВИС Вршњаци, који су прве концерте одржавали у просторијама краљевачког Електрокомбината. Паралелно је тренирао и кошарку у Слоги са својим другаром од малих ногу, Дуцијем Симоновићем. Касније се отиснуо у глумачке воде и постао један од најпознатијих југословенских глумаца.
Био је велики авантуриста, а на представи „Рибарске свађе“ сломио је руку. Наиме, пред крај представе требало је да уради пад као „свећа унапред“. Руке су га издале, треснуо је бардом у под и доживео класични нокаут. Ипак, представу је привео крају, али је после завршио у болници због тоталне исцрпљености организма.
Марко Николић је имао три брака, који су му донели троје деце. Једно од његове деце је и Мина Николић, глумица. Можда ћете рећи да је Марко био велики заводник. Дотакао се једном приликом те теме, па је истакао да то не може објективно да процени, да је за његову популарност код жена сигурно била заслужна његова јавна професија, али је открио и највећи свој заводнички трик: „На пример, замишљен си и гледаш у једну тачку, а оне се питају шта ли га мучи, мора да је сав испуњен духовностима кад је тако дубок и уме да пати. Биле су то неке фолиранције, а сад је остало да се дивим женској лепоти и да не жалим за својом младошћу“.
Глумац се борио са опаком болешћу, у тој борби доста му је помагао пас Ниџа. Негде не пола пута те борбе, када се болест повукла, рекао је: „Не могу да кажем како ми је ово други живот. Лепо је што сам то одложио, а свестан сам да је ово само одлагање. Кад испред неког укочи аутомобил на пет центиметара, то је само одлагање до биолошке смрти“.
Преминуо је 2. јануара 2019. године у Београду. Комеморација поводом смрти је одржана 5. јануара у Народном позоришту, где је и започео своју професионалну каријеру. Истог дана је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.