Дугачак је списак кафана којих више нема. Једна од њих је ова из наслова, о којој је Милан Матијевић писао у својој књизи „Краљевачке кафане“. Из детаљног текста одабрали смо оно што мислимо да ће бити најзанимљије читаоцима Сиџе.
Чедомир А. Лазовић, родом из Опланића, саградио је 1914. године зграду кафане на углу данашње улице Војводе Степе и Курсулине. Зграда је била велика, са два крила. У склопу зграде била је механа површине 100 квадрата, пекара и стан површине 66 квадрата за становање породице са четири собе и доксатом и четири собе за преноћиште. У дворишту кафане била је саграђена штала која је могла да прими око 20 грла запрежне стоке.
Чеда Лазовић је као војник био на двору краља Александра Обреновића у служби обезбеђења двора и дворског подрума. После погибије краља Александра 1903. године, Чеда је отишао са двора. Изучио је механски занат, након чега добија уверење на лично механско право 16. јула 1909. године.
Сви путници који су долазили у Краљево из поморавских села или одлазили из Краљева, пролазили су поред кафане и често навраћали у њу. Кафана је имала је 14 столова. Радило је од три до осам радника: куварица, два келнера, шанкиста, и арџија. Арџија је прихватао стоку и бринуо о њој. Кафана је имала велики подрум у коме су биле смештене велике бачве и бурад за пиће. Чеди је у раду помагао синовац Љубиша.
Чеда је кафану држао све до смрти, 1927. године. Пошто није имао деце, оставио је у наслеђе кафану свом синовцу Љубиши Лазовићу. Током 1935. године Љубиша је реновирао зграду према нарученом пројекту. Увек је имао добра пића. Сам је производио вино и ракију. У кујни су се спремала јела увек од свежих намирница. Хлебом се Лазовића кафана снабдевала из пекаре која је била у саставу кафанске зграде. Месо је куповано од краљевачких касапина Вукомировић Геце и Драгог Васића. У дворишту је био обор за свиње и у њему су узгајане свиње за потребе кафане, где се точило „Јагодинско пиво“ које се довозило у бурадима.
Кафана је имала билијар са девет рупа око кога су се окупљали љубитељи ове игре и бројни кибицери. Била је увек добро посећена од муштерија и пролазних гостију. У кафану су сељаци из моравских села навраћали када су долазили у Краљево послом или за време пијачних дана, вашара или сабора. Највише су навраћали железничари који су живели у околини, трговци, занатлије, као и виђени краљевчани Славко Дугалић, кафеџија, Миленко Радоичић, мануфактурни трговац, трговац Живковић и други. Кафана је била омиљено свратиште ловаца пошто се Љубиша бавио ловом.
Љубиша је са кафаном радио до 1941. године када је мобилисан у војску. Након капитулације југословенске краљевске војске Љубишу су Немци одвели у заробљеништво, у логор Сталаг 13. За време боравка у заробљеништву у кафани су радиле супруга Младена са стрином Савком. Љубиша се из заробљеништва вратио 1945. године и наставио да се бави угоститељском делатношћу у својој кафани.
Од последица тешких услова живота у заробљеништву Љубиша је умро 1947. године. Наредне, 1948. године, Лазовића кафана је национализована, прешла у државно власништво и ушла у састав новоформираног Народног угоститељског предузећа „Столови“ под именом „Борјак“. Зграда кафане је срушена 1965. године и на њеној широј локацији је саграђен мали пијац „Борјак“.