Краљевачки хотел “Југославија” сазидан је 1932. године на месту где је раније била крчма “Плуг”. Градио га је Лаза Јовановић, обућар пореклом из Рашке. Тај Лаза је у зиму 1926. године у Београду откупио вагонску количину цокула које је војска избацила из употребе. За расходоване цокуле није било других интересената, па их је он пазарио повољно. У овој земљи, међутим, како заустите да нешто испричате, тако се одмах јаве они што тврде да знају боље:
– Не, него је Лаза Јовановић подмитио некога у Министарству војном да цокуле намерно распари и да их понуди на две независне лицитације!
У сваком случају, десне цокуле нико није хтео без левих. Осим Лазе. Не би ли уштедео на конаку, путовао је ноћу, натруцкао се, нагледао мрака кроз пола Србије, мислио је да никада неће осванути, разданило се тек пред Београдом. Ипак, Лаза није имао кад да обилази престоницу, свима који долазе из провинције својствен је страх да не закасне. Тако се много пре почетка лицитације скукутио у дну једне велелепне сале. Да га питате где, у којој улици, у ком здању, слегнуо би раменима, не би умео да каже. И ту би можда занавек остао непримећен да подизањем руке није потврдио почетну цену. Окупљени свет, већином трговци од чувења, зверке у бундама са меканим астраганским оковратницима, намах се окренуше да одмере паланачки одевеног човечића, решеног да списка новац на робу без вредности.
– Први пут… други пут… продато господину у последњем реду! – објавио је капетан интендантуре, зачуо се тресак аукцијског чекића, пуфнуо је облачић прашине.
Неко се насмејао. Али, када су се после месец дана на новој лицитацији појавиле само леве цокуле, једино је довитљиви Лаза имао десне. Овог пута је наглашено комотно седео сасвим напред, почетну цену је потврдио самоуверено. Присутне газде се узврпољише, провирише из астраганских оковратника, издужише зацрвенеле вратове…
– Први пут… други пут… продато господину у првом реду! – објавио је водитељ, исти капетан интендантуре, тресак аукцијског чекића је опет изазвао облачак прашине.
Сада се неко накашљао. Учесницима лицитације није било толико стало до пропуштене зараде, колико до изгубљеног осећаја величине. Мада трговца бриди чак и када обичан петопарац заврши у туђем џепу, то што их је пуки обућар, шта ли, тек тако насамарио – то је баш болело. Сви су се ћутке размакли да Лаза што пре прође и да оде у ту његову забиту варошицу, како се оно каже: нека га ђаво носи накркаче… Сви су се ћутке размакли, само један није издржао, иначе би запрегао од муке:
– Паз’ да не оврљавиш док будеш сравњивао тол’ке цокуле!
– Господо, будимо достојанствени… Молим, без ружних речи… Настављамо… На реду је нови предмет продаје, девет товара најквалитетније свиле расформираног Балонског одељења! – објавио је водитељ лицитације.
Годинама се Лаза Јовановић трудио, код куће је ручавао само недељом или о празницима. Другим данима је пре зоре одлазио у закупљени магацин крај краљевачке железничке станице, упаривао је хиљаде и хиљаде цокула са две гомиле као брда велике… Заправо, по тим брдима је прво месецима посртао, падао је и четвороношке се пео, претурао је и разврставао отприлике, док их није свео на десетине једначитих хумки, па је тек онда, знатно лакше, сасвим упаривао цокуле… До касно у ноћ је крпио зинуле ђонове, додавао блокеје, шнирао пертле, “извлачио” сјај… Да би оправљену обућу вишеструко скупље препродавао. Чак је и за цокуле које су преостале као распар лако нашао муштерије – Први светски рат се завршио колико јуче, било је много људи са ногом. Мада овде после сваке трагедије увек има оних који се праве да не примећују такве, све нешто трепћу, ишчуђавају се:
– Извините, којих људи са ногом?
Због њих се мора рећи:
– Па, извините ви, оних без једне ноге.
Лаза је пак рачунао: грехота је да богаљи плаћају пар када им је потребна само десна или лева цокула. Нека издвоје мало мање него за обе, а опет мало више него што је половина пуне цене. Тако се истакао као добротвор ратних инвалида, а уједно је додатно приходовао. Тако је помирио божје и људске законе. Или је макар, за разлику од других, покушао. Што се само по себи и данас може сматрати успехом знатне величине.
„Испод таванице која се љуспа“ – Горан Петровић