Половином априла у Краљеву је изненада преминуо проф. др Миломир Гашић. Од 1981. године до одласка у пензију, био је у сталном радном односу на Машинском факултету у Краљеву. Биран је за наставника на Машинском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Био је академик у Академији Руске федерације, одсек за квалитет, што је једно од највећих признања које се може добити, као и добитник Светосавске повеље Универзитета у Крагујевцу.
Рођен је 1950. године у Ратају, општина Александровац. Машински факултет у Београду је завршио 1974. године, на њему је магистрирао 1983. и докторирао 1989. године. На себе је скренуо пажњу још у студентским данима добијањем Октобарске награде града Београда, 1974. године за најбоље дипломске и научне радове студената. Боравио је на специјализацијама у Енглеској и у САД, као и на стручним усавршавањима у бројним европским државама.
Аутор је неколико универзитетских уџбеника, бројних научних и стручних радова објављиваних на домаћим и страним научним скуповима, у врхунским домаћим и страним часописима. Руководио је бројним научно-истрживачким и пројектима рађеним за потребе привреде. Обављао је бројне дужности у високошколском систему образовања и науке. Декан Машинског факултета у Краљеву био је у три мандата. Дужности шефа Центра за грађевинску и транспортну механизацију и шефа Катедре за конструкције и пројектовање у машиноградњи, обављао је у дугом низу година. Биран је за члана Националног просветног савета и Матичног научног одбора за машинство Министарства науке Републике Србије.
На Факултету ће највише да буде памћен и дуго ће се препричавати његове изванредне особине и способности да својим колегама улије снагу и сигурност, да свакоме укаже на добра али и проблематична дела, да о свему води рачуна и да скоро све садржаје живота и рада запажа и увек исправно тумачи. Многима је његова подршка била пресудна у доношењу неретко судбоносних одлука. Волео је да се дружи, али је имао и меру у томе. Нарочито је подржавао своје студенте у сваком погледу.
Чини се да му је, ипак, најдража обавеза била у време ангажовања у КК “Машинац”, када је са огромном љубављу и с пуно енергије обављао дужност председника клуба. Сигурно ће га се с радошћу, али и с великом тугом, сетити неки од наших кошаркашких репрезентативаца и врхунских играча пониклих у овом клубу. А волео је и добро је играо фудбал, шах, стони тенис. Свако ко га је познавао или бар упознао, сигурно ће да се запита када је успео да оствари све своје послове, колико му је био дуг дан и како је налазио снагу и вољу за све што је урадио.
Зато ће многи с великом тугом и поштовањем исказати свој жал због његовог одласка и из срца и дубине душе исказати захвалност што је постојао.
Др Миомир Вукићевић – Шујо