Ако занемаримо иконописце и анонимне мајсторе за израду фресака, који су, у давна времена, декорисали манастир Жичу, у данашњем смислу те речи, први сликар, рођени Краљевчанин, који се за ту врсту уметности школовао, био је Владислав Маржик.
Како рекосмо, рођен у Краљеву 14. јула 1896. у породици војног лекара др Јосифа Маржика, који је, као добровољац, дошао из Прага и са српском војском прошао све ратове с краја деветнаестог века, и касније. И како то у животу, понекад бива, заволео овај народ, ту се оженио и остао у Краљеву.
Млади Владислав поневши из куће и основне школе интересовање за цртање, уписује у Београду 1910. год Нижу уметничко-занатску школу коју после четири године успешно завршава.
Имао је срећу да су му професори били чувени сликари Риста и Бета Вукановић, Марко Мурат и Љуба Ивановић.
Током школовања, ометаног Балканским ратовима и свим пратећим недаћама које из рата произилазе, вредан и талентован, ипак, успева да својим радом скрене пажњу на ретким изложбама тога времена.
Године Првог светског рата проводи у Краљеву, радећи, једно време, као болничар, добровољац у ратној болници (вероварно поред оца, војног лекара).
По завршетку рата добија стипендију Министарства просвете да настави школовање, на Ликовној академији у постојбини свога оца, у Прагу, опет има среће да буде у класи чувеног хрватског сликара, родом из Цавтата, Влаха Буковца.
Из периода учења на ове две школе и утицаја различитих професора, сачувано је мало слика и цртежа али ови радови спадају у његова најбоља дела.
Од свега што је видео и учио од других, на њега ће ипак највише утицати мајстор цртежа Љуба Ивановић, чије ће дело, на неки начин, Маржик наставити и тематски и стилски.
Фолклорна архитектура, дакле, старе нахерене, куће и плотови, ћерамиде на крову, остаци турског начина зидања и уређења кућа и дворишта. Све то у време када се са студија вратио у Краљево, скућио и основао породицу, Владислав у (?) нашао свуда око себе у малом граду са улицама правилним али ,,турксом’’ калдрмом поплочаним.
Схватајући да ће нова времена, новим грађевинама, изменити лице града Маржик је дао себи у задатак да својим цртежима овековечи старо Краљево, цртајући све што је видео око себе, оловком, прецизно – готово сваку ћерамиду на крову куће или тарабу у већ старој нахереној огради. Чинио је то док год су му вид и здравље дозвољавали. Тако је захваљујући његовој породици и музеју формирана велика збирка његових цртежа, за овај град од непроцењиве вредности.
Морам на крају да кажем да је генерација, којој је, као човек и сликар припадао Владислав Маржик, стицајем несрећних околности (Балкански и два Светска рада), без своје кривице била, готово целог живота изложена немаштини, болести, страху за себе и своје најближе; Речју, свим могућим патњама, које ратови доносе. Узимајући све то у обзир, а у овом кратком тексту није ни делић поменуто, свим људима тога доба, свака част, што су успевали да било шта остваре у својим животима. Довољно је што су подигли своју децу.
А уметника питати да ли је могао боље или више, било би бесмислено, чак сурово.
Иза Владислава Маржика је остало на стотине сјајних цртежа. Мало ли је? Капа доле, поштовање!
Ђорђе Симић