Стаљин Миленковић се родио 1949. године, у једном селу у близини Урошевца. Била је, дакле, објављена резолуција Информбироа, па се име Јосифа Висарионовича Стаљина није смело ни поменути, а камоли му клицати. Његов отац је, ипак, имао храбрости да дете, у инат свима, назове према имену „једног о највећих твораца социјализма“. И, сећа се наш Стаљин, није он лично имао већих проблема, осим што је све до краја шездесетих година у школи, у амбуланти, па и војсци више волео да га прозивају презименом. Нису ни учитељи, лекари и командири задуго хтели да ризикују и да гласно помињу име које је било и „упут“ на „дуже службено путовање“. Данас Стаљин, после избеглиштва са КиМ, живи тешко у приградском насељу Грдица код Краљева. Издржава породицу од мале социјалне помоћи и повремених надница, па је час са мистријом, час са електричарским алатом, а често и са крампом и лопатом.
Насупрот њему, у селу Бреснику камион, углавном са товаром дрва за огрев, вози Тито, а брат му Кардељ у шуми припрема „туру по туру“. Е, њих двојица та имена не носе званично, јер није успела жеља њихових родитеља да једно дете назову Титовим именом. Тадашњи председник месне заједнице Миодраг Ћирица се томе успротивио па је, пре три деценије, о том случају селом кренула и прича. Зачас су мештани то „неуписано“ име прихватили па и данас Дејана Боровићанина зову надимком Тито, а његовог брата Верољуба, по „аутоматизму“, Кардељ. Не љуте се на то ови момци, прихватају шалу.– Јесу, њихови родитељи, пошто је дете одмах после рођења било заиста лепо, тражили да га упишемо по имену, „најбољег и најлепшег сина народа и народности Југославије“, на шта сам им ја објаснио да то није баш згодно, да за то требају и дозволе. И, они су пристали на моју сугестију да свог сина, ипак, назову неким обичним, српским именом, а што се то после изродило у надимак, то је више добронамерна шала сеоских шаљивџија – објаснио нам је Ћирица.
Камион, данас, после окончане фудбалске каријере, вози и Карађорђе Гавриловић из Цветака код Краљева. Његов отац Петар, свештеник у сеоској цркви, више од годину дана, од 1985. истрајавао је у свом захтеву да дете назове поменутим именом, али то тадашња општинска матична служба није прихватила. Позвали су се на правну одредбу да није дозвољено деци давати „погрдна“ имена.– Дете због тога читаву годину није имало име, а ја сам дознао да један Карађорђе у Љубовији већ постоји, да је то његовим родитељима прихваћено и предмет је стигао и до Београда, одакле, напокон, и дозвола за мој захтев. Ама, случај је био више политички него правни, понајвише зато што сам ја свештеник. И, ево данас син нема, нити је имао неких проблема. Напротив, свима је то симпатично, чак и када камионом пређе границу Србије и уђе у суседне државе бивше Југославије – истиче свештеник Петар. Последњих година, како дознајемо у градској матичној служби у Краљеву, нема сличних захтева. Матичари још додају да је то добро, мање је заблуда, идола и идеологије, у моди су стара српска имена.
Мирољуб Дугалић