Некадашњи кошаркашки судија Милан Мажић на свом блогу подсећа на једну од најтежих утакмица коју је судио у својој каријери. Играна је у „Српској Болоњи”, у старој краљевачкој „кутији шибица”. Утакмица је из сезоне 2000/01 из најквалитетнијег такмичења у Југославији у том тренутку између Слоге и Хемофарма.
И сада када погледам снимак ове утакмице присетим се колико је јака и организована била наша лига, какве су се утакмице играле широм Србије и Црне Горе и какви су играчи представљали своје умеће пред углавном увек пуним трибинама! Може се рећи права носталгична варијанта, али чини ми се за неким, бар за кошарку у Србији, много бољим и лепшим временима. Драго ми је да са ове утакмице имамо и директан ТВ пренос на локалној краљевачкој телевзији, да бисте чули и те детаље о којима волим да пишем, а који се на утакмицама без коментатора тешко могу потврдити као истините.
У старој краљевачкој дворани окупило се преко 2.500 гледалаца, иако је она примала нешто више од 1.700 и то сат времена пре почетка утакмице! И, како је коментатор рекао, то је 2.500 срећника који су успели да купе карту за утакмицу која је пред вама. Оно што није поменуто је да је испред хале било преко 1.000 људи који су покушавали да на неки начин уђе унутра и све то поред директног ТВ преноса у једном малом Краљеву. Импозантно.
Утакмица од посебног значаја за обе екипе. Слога, уколико изгуби, нема скоро никакве шансе да остане у прволигашком душтву наредне године. А победа Хемофарму обезбеђује сигурни плеј оф те сезоне.
А тек састави екипа… Гости, који су те године играли полуфинале Купа Кораћа (да подсетим, тада је то било међународно такмичење на нивоу другог ранга такмичења у Европи под окриљем ФИБА – Евролига тада још није постојала), са клупе су били вођени са сјајним стратегом Жељком Лукајићем, популарним Струјом. На терену предвођени капитеном Марком Ивановићем (који је тада имао 38 година ), садашњим спортским директором Борца из Чачка (након завршетка каријере Марко је веома успешно радио посао спортског директора Хемофарма где је завршио каријеру) и мојом великим пријатељем. Па затим феноменални Зечевић, Пековић, Ђого, Љуба Видачић, Иван Стефановић, Миљан Пуповић, Саша Савић… Да некога не заборавим, али екипа за сваки респект.
Са друге стране “моћна Слога”, мислим са можда и са најбољим саставом који је имала у време када сам ја судио. Тренер Костић, који је годинама сјајно водио екипу, на располагању је имао искусног каптена Милоша Мијаиловића (сјајног спортсмена и једног од мени најомиљенијих играча у српској кошарци), затим изданке краљевачке школе кошарке Марка Димитријевића и Митра Тривуновића… Ту су били сјајни Милан Дозет, Саша Васиљевић (који је у Слогу дошао баш из Хемофарма те сезоне), Косановић, Агоч, Драгојловић… И светско чудо те сезоне – Американац Џејсон Кроу, кога је “обезбедио” Владе Дивац, Слогино дете. Џејсон је био чудо у Краљеву, а верујем да је и њему било јако чудно да игра једну тада јаку европску лигу где није баш било пуно странаца. Анегдота је да је у току првог тренинга отишао до ВЦ-а и пријавио да је неко украо ВЦ шољу. У краљевачкој старој хали још увек су се тада користили чучавци, што верујем да Американац никад у животу није видео.
Утакмица за памћење. Навијање публике, понашање играча и клупа и читава атмосфера на нивоу правог дербија! Резулатски потпуно неизвесна, до самог краја, чак су играчи Хемофарма имали два шута за победу у последњем нападу дугом 11 секунди, али су на срећу домаћих оба промашили. Неописиво славље домаћих и поред свега честитања од стране гостујућих играча.
Сећам се још и да сами себе нисмо чули. Све време сам гледао у колегу покушавајући да зауставим игру када је он судио (и обратно), јер се пиштаљка није чула. Са мном на терену мој велики пријатељ и, могу слободно да кажем, најбољи црногорски судија свих времена (обзиром које је утакмице судио веријем да се колеге неће наљутити) Зоран Шутуловић. Шуца је био судија који би био први избор скоро сваког од нас за тешку утакмицу, па могу рећи да сам имао среће у делегирању. Смирен и без сувишних покрета, све време је држао потпуну контролу утакмице, па ми је било много лакше да и ја са дозом самопоуздања уђем у исту.
Много је емоција и вероватно баш оваква утакмица показује зашто сам изабрао да 30 година свог живота проведем делећи правду у најлепшој игри на свету.
Милан Мажић