Романтична историја Краљева
Наслов уопште није зајебавање. Наиме, Друг је посетио моје Краљево пре једно 45 година и успут посетио Фабрику вагона, чији је генерални директор био првоименовани лик из наслова. Чак постоји и материјални доказ за то у трећем тому енциклопедије LAROUSSE (српско-хрватско издање од једно хиљаду страна) у одељку историја Југославије. Ту је и велика фотка у боји дотичне двојице, где мој ћале (у радничком мантилу) показује неку машину и нешто објашњава матором, а овај пуши, клима главом и као капира, а у ствари га стижу сјећања како је јебаво другарицу Зденку на Сутјесци.
Ја сам у то време био четник. А и за то постоји материјални доказ у књизи „Носталгична историја бивше и претходне Југославије„ (за странце). Ево одломка:
„Уопште се не зезам. Кад сам постао тинејџер, у осмом разреду основне школе (која се, иначе, звала Светозар Марковић, по познатом социјалисти који је написао књигу „Србија на истоку” и нервирао нас Велесрбе, који смо волели да смо на западу), елем, нас три ратна друга (Беко, Коста и ја) смо формирали четничку тројку. Претходно смо вежбали када су нас са школом водили у биоскоп да гледамо „Битку на Неретви” (жанр-партизански, редитељ Вељко Булајић, главне улоге: Бата Живојиновић и Борис Дворник (а ко би други) – да, био је и Јул Бринер. Нас тројица смо, дакле, у себи, из све снаге навијали за четнике, који су на крају у филму (а и на јави) изгубили. Иако је један од четника био чувени Орсон Велс.
Дубоко ганути, одлучили смо да у илегали наставимо традицију. Пошто је Костин деда изгледа био у четницима, Коста се наслушао херојских дединих подвига, онолико! И све нам их исприповедао на великим одморима. Са све шлагом на торти: како се формира тројка и како се полаже заклетва. Опремљени неопходним реквизитима (лично дедина кама и библија), искористили смо тренутак кад је музичарка увежбавала први глас и евакуисали се на набезбедније могуће место – женски WЦ. Ту смо обавили комплетну заклетву по ПС-у, са целивањем и рецкањем камом по рукама. И научили старо партизанско правило – да непријатељ никад не спава! Који је тог дана био назочан у лику Тасићке, која није ни дошла на час, јербо је мучила бешика, него се одмах дохватила шоље у WЦ-у и ту, непримећена, мирно одслушала нашу сеансу.
Проблеми су се даље низали филмском брзином. Наиме, Тасићкин ћале је био чувени заставник Таса, са службом у ЈНА у оближњој касарни. Дотичном је поменута Тасићка морала сваког дана да подноси рапорт о дешавањима у школи, па је тако друг Таса, увек спреман на бранику отаџбине, сазнао за нашу акцију. Сутрадан се попут фурије сјурио до директора школе и затражио да испише своју ћерку из исте.
„Зашто, побогу, друже Тасићу?”
„Зато што је ваша школа постала четничко легло, друже директоре!”
Да вам не причам шта је даље било. Мој ћале је таман постао генерални директор Фабрике и у партјској карактеристици није имао ни једну мрљу од свог ћалета, као неки други (пошто је деда увиђавно умро још пре рата), него му је то претило од рођеног сина и то четника!
Срећом ћале је био мека срца, па нису пале батине.”
А кад сам напунио 18, ћале је размишљајући о мојој будућности дошао на спасоносну идеју:
– Учланићеш се у партију.
– Не пада ми на памет!
– Онда не рачунај више на кола.
Мозак је почео да ради попут дигитрона – и ја сам имао понеку Зденку!
– У реду! – продадох се док си реко кекс.
Зоран Танасковић