У каквим кућама су живели, чиме су се хранили ратински Винчанци? Зашто су куће спаљивали, где су се сахрањивали? Где је и зашто нестао народ који је на тлу данашње Ратине живео 4.500 година пре Нове ере? О томе пишемо у овом тексту…
Након посете археолошком налазишту Дивље поље на ободу Ратине изнад Ибра већ данима сам фасцинирана чињеницом да су пре невероватних 65 и више векова на том простору живели неки људи. Припадали су Винчанској култури – млађе камено доба од 5.400 до 4.500 године. На терену на коме је данас Доња Ратина имали су своје село, у пространим кућама огњиште, ткачки стан, гајили су житарице и животиње, ишли у лов, спремали ручак и зимницу, деца су трчкарала пољима, играла жмурке између кућа, вероватно чувала стада, правила играчке…
Око 300 година су ту живели, на месту које сам прозвала „Ратинским виром“, парафразирајући назив надалеко чувеног Лепенског вира крај Дунава. Замислите шта се све у савременој историји догодило у последњих 300 година. Јесте време онда спорије текло, али ко зна шта се све догађало за та три века! Ови наши Винчанци су се, као и сви људи одвајкада, смејали, радовали и туговали, трговали… и онда нестали. Зашто?
Где су отишли? Зашто их на том простору вековима нико није наследио? Где су се сахрањивали, јер људских остатака готово да нема, зашто су куће спаљиване, чини се појединачно, а не у хаотичном пожару? То су велике тајне Винчанске културе.
Те тајне прекривају и археолошко налазиште Дивље поље у Ратини, на коме се од октобра прошле године интензивно спроводи ископавање на површини од пола хектара. Неолитско село је заузимало чак 10 хектара, али се ископавање обавља само на делу преко кога ће за неки месец прећи аутопут. Да, ово археолошко налазиште ће бити уништено. Али да није изградње аутопута, не би ни било овако студиозно истражено, као што није истражено оних осталих 9,5 хектара.
Ископавањима руководи проф. др Славиша Перић из Археолошког института, стручњак за неолит, већ годинама руководилац истраживања знатно већег и богатијег налазишта Дреновац код Параћина. Професору Перићу захваљујемо што је стрпљиво одговарао на наша бројна лаичка питања.
На заједничком послу археолози и помоћни радници,
Дивље поље, Ратина код Краљева
Професоре, где се ово налазимо?
– На локалитету Дивље поље у Ратини, непосредно изнад ушћа Ибра у Мораву, на остацима једног неолитског насеља, прецизније из млађег неолита, који је опредељен у оквире Винчанске културе. Она је трајала од 5400. до 4500. године пре нове ере. Претпостављамо да је ово насеље постојало око 300 година при крају тог периода, негде од 4800-4500. пне. Ископавање обављамо на периферији већег насеља, које је заузимало око 10 хектара, са изузетно повољним положајем: безбедним од поплава, са добрима прегледом терена, повољним условима за развој земљорадње, риболов…
Где се простирало тих 10 хектара – уз Ибар и Мораву или…?
– Не, заузимало је цео овај доњи део савременог насеља Ратина. Све ове куће које видимо саграђене су изнад неолитског насеља. Иначе, припадало је групи мањих винчанских насеобина, јер у Србији имамо неолитских насеља која се простиру и на 50-60 хектара.
Шта нам можете рећи о овом нашем винчанском селу? Кад кажемо „праисторијско насеље“ углавном замишљамо некакве колибице.
– Ово су много озбиљније грађевине. Њихове куће су имале средишњи део од дрвене конструкције, између дрвених стубова било је пруће и онда је све са обе стране облепљено глином. Зид је био дебео и до 40 центиметара. То је била моћна архитектура. У том млађем периоду Винчанске културе имамо поуздане доказе да су Винчанци градили и куће на спрат, тако да су били добри познаваоци статике и архитектуре. Стамбени објекти су углавном били уједначених димензија 10 x 5 метара, 12×6, у основи то буде и 70 квадрата, по две-три просторије…
То је и за данашње појмове сасвим солидна квадратура! Чиме су се бавили, како су живели, шта су јели ови наши ратински Винчанци?
– Овде су се по свој прилици интензивно бавили земљорадњом, јер имамо велики број камених жрвњева на којима су млели жито, и авана. Нашли смо и велики број тегова за које претпостављамо да су коришћени приликом риболова. Сама локација указује да је ово била житница, да су имали рибу и да је горе негде у залеђу било ловиште, јер они су и даље ловили, без обзира што су имали домаће животиње. Познавали су ткање, нашли смо тегове који су били део вертикалног ткачког “стана”.
Каква је клима била тада, које домаће животиње су могли имати?
– Клима је била готово иста као данас. А и домаће животиње – у то време већ имају припитомљене овце, краве, козе, свиње… а и кућне љубимце, псе и мачке. Свима им је овде било фино, плодно. У исхрани су користили и масноће, млеко и сир, мед.
Колико је становника могло да има цело насеље?
– У једној кући је било до шест до седам чланова. Међутим, ми тек треба да подигнемо овај слој и да видимо да ли испод има неких још старијих трагова, али ова периферија је углавном једнослојна. У насељу од десетак хектара могло је да живи пар стотина људи истовремено, али – подсећам вас да не знамо да ли су све ове куће истовремено егзистирале. То је ствар даљег проучавања.
Рекли сте ми да су насеља била врло уређена, наведите нам неки пример.
– Ево, имамо овде једну јаму у којој је одбациван керамички материјал и има доста животињских костију. Дакле, постојало је посебно место где се одлагао отпад. Иначе, карактеристика овог дела насеља је изузетно мало животињских костију. То може бити последица киселог земљишта у коме су се кости распале, а можда су их негде одлагали. Нису бацали кости и отпад којекуда, водили су рачуна, били су рационални. У Дреновцу смо радили анализе пода куће и закључак је да су били савршено чисти. Водили су рачуна о оријентацији кућа, о ентеријеру, естетици, сваки керамички предмет је био на неки начин украшен… Куће су збијене, нема класичне окућнице, што значи да су животиње држали негде ван села. Вероватно су имали и некакву септичку јаму за своје потребе. То говори о њима у много позитивнијем смислу него што се мисли кад се каже „примитивне заједнице“.
Има ли трагова духовног живота, религијског можда?
– Што се тиче духовне културе, углавном се највише података црпи из начина сахрањивања. А за то смо ускраћени, о чему ћемо касније опширније говорити. Међутим, имамо антропоморфну и зооморфну пластику, винчанске фигурине су углавном представе жене са наглашеним облинама и то се доводи у везу са плодношћу земље и култом велике богиње Мајке, а који је у вези са развојем земљорадње. Те фигурине су обично поломљене, некада се налазе у кућама, некада ван кућа, не знамо како су их користили, да ли се ради о украсним или употребним предметима.
Да ли су Винчанци имали писмо?
– Не. Да би једна заједница имала писмо, потребно је да сазри потреба за писмом. Да бисмо нешто назвали писменим потребно је да се у више случајева јавља на једном локалитету, да се у истој форми јавља и на другом. На винчанској керамици постоје неки урези, који могу бити обележавање количине или неке трампе, али то не можемо назвати писмом. Прича о винчанском писму је неоснована. Винчанска култура је толико високо развијена и толико квалитетна да јој не треба додавати ништа што није имала.
Да ли у нама данашњима може имати некаквих трагова Винчанаца?
– Тешко, тешко… Говорити о вези Срба и носилаца винчанске културе је неосновано, неутемељено. Видите, сва ова црвена боја је последица горења, све те куће су биле спаљене…
Зашто спаљене?!
– Е, то је велика тајна! Зашто су куће спаљене – то питање је актуелно већ дуги низ година. Једни тврде да се ради о ритуалном спаљивању приликом смрти најстаријег члана, други да се радило о најезди неког новог становништва… али нема трагова разарања. Углавном се затиче материјал тамо где је и био у време употребе.
Можда је просто избио пожар?
– Нема ни жртава. Да је био општи пожар, неко би страдао, нејач, стари људи… Њихове посуде су оригинално биле црне боје. Оне које налазимо у спаљеним кућама промениле су боју у црвену услед високе температуре. Међутим, посуде које налазимо између кућа су црне, задржале су основну боју, што се не би догодило ако је све горело… Вероватно да су куће појединачно паљене, тешко је претпосатвити из ког разлога. За скоро свако винчанско насеље с краја винчанске културе је карактеристично да су куће изгореле.
Можда су спаљивали кад би болест закачила неко домаћинство? Или кад би кренули у велику сеобу?
– Да, али онда би запалили село и отишли, а пожар би био неконтролисан. У случају спаљивања куће због болести, имали бисмо лешеве. Нисмо пронашли ниједан људски остатак! То је проблем у тумачењу винчанске културе, проблем сахрањивања носилаца винчанских насеља. У свим винчанским насељима нађено је врло мало људских остатака. Велика мистерија, заиста…
Можда су преминуле пуштали низ реке?
– Могуће, али онда бисмо кад се повлаче реке или кад мењају корито, некад негде наишли на остатке. Можда да су спаљивали покојнике, али нема ни трагова спалишта.
Како се те тајне – спаљених кућа и „тајновитог“ сахрањивања Винчанаца, тумаче у археологији?
– Тумаче се – упућивањем на нека будућа истраживања, па да видимо шта ћемо открити. Ја годинама водим ископавања у Дреновцу код Параћина, то је једно велико неолитско насеље, и прошле године смо први пут наишли на остатке скелета. Види се да је скелет одрасле особе, неграцилне грађе, доста је страдао тако да је тешко одредити пол, али остаје отворено питање да ли је ту положен па је запаљена кућа или је ту затечен пожаром.
Остаје нам да чекамо нова археолошка открића која ће разјаснити ове тајне. Али и ону највећу – шта се догодило са Винчанцима?! Покривали су простор Србије, дела Бугарске, Румуније, Босне, развили културу за поштовање и онда почетком 4. миленијума једноставно – прохујали са вихором!
– Да, то је чудно за винчанска насеља. На Блиском истоку из те фазе су настајали прави градови, а код нас је замро живот и нема становника. Питање је шта се десило са носиоцима Винчанске културе. На територији Србије је евидентирано око 700 винчанских насеља. Наравно, нека су померана са једне на другу локацију, али је најмање 500 насеља… Занимљиво је и да немамо непосредног наследника у смислу продужетка живота на простору који су заузимали. Прва следећа насеља се јављају тек негде средином првог миленијума пре нове ере, тако да је питање шта се десило са толиким бројем људи.
Има ли у Ратини трагова неких каснијих култура?
– Да, током касног латена (од другог века пре нове ере до почетка нове ере) постојало је једно латинско насиље. Оно је могло да траје стотинак година. Од њихове архитектуре имамо мало остатака, али имамо доста трагова њиховог боравка у виду девастирања винчанских објеката. Откопали смо део латинског рова, може бити одбрамбени ров са палисадама. У слоју је искључиво латинска керамика и зато знамо да је латински, а не винчански ров.
И шта ће бити са овим налазиштем?
– Кад завршимо истраживање, овај део локалитета ће бити предат на градњу, траса пута прелази преко локалитета. Оно јесте значајно, јер свако је значајно, али остаци су такви да не може да се конзервира. Много би скупље дошло измештање, заштита… остаци су трошни, јер су били плитко у земљи. У Дреновцу код Параћина смо направили модел насеља, имамо балон од 1.200 квадрата и 4 куће смо конзервирали са коплетним инвентаром, али једна кућа је, рецимо, имала чак 90 керамичких посуда. Једна кућа била је вековима прекривена дебелим слојем наплавине и тиме природно конзервирана. Овде немамо таквих налаза, све је било плитко под земљом, овде је био кукуруз јесенас кад смо дошли, и плус кисело земљиште које убрзава распадање.
Да ли ћете проширивати локалитет?
– Не, копамо само у зони аутопута, колико је извршена експропријација. Ми радимо само тамо где ће проћи аутопут, то су тзв. заштитна ископавања. Тако смо 2011. радили на на Павловцу код Врања на 2.500 квадрата, такође неолит.
Да ли је требало забранити градњу?
– По правилу требало би да је била забрањена градња, али није. Ту живе генерације и генерације мештана.
Кад је насеље откривено пре 40-ак година, држава је могла да људима плати ту земљу…
– Градња би требало да буде забрањена тамо где је археолошко налазиште, али је потребно да се таквим прогласи на време, да стручне службе евидентирају локалитет, да га ставе под заштиту, пропишу шта је дозвољено у широј зони, шта у ужој… то је велики и скуп посао.
Радмила Весковић – Портал Круг