После Првог рата првих поратних године на краљевачку калдрму пристигла су три мотоцикла. Најпре је неки железничар набавио Вандерера, тзв. кајишара, код кога се точак, уместо ланцем, покретао кајишем, а убрзо су се мотоциклима подичили још и Драги Клонфер и трговац Миро Вуковић. Права манија мотоциклизма захватила је Краљевчане у другој половини тридесетих година 20 века, када је у вароши било регистровано десетак различитих типова мотоцикала: Сакс, НСУ, ДКВ, ПУХ, ИЛО и други.
Као власници првих аутомобила у Краљеву након рата остали су упамћени Благоје Маринковић и лекар Раде Благојевић. Како је аутомобил представљао ствар престижа, то су поједини трговци, угоститељи, индустријалци и занатлије, издвајали позамашне суме новца како би засели за волан. Испред њихових локала могли су се видети паркирани аутомобили. Ако се има на уму то да је тридесетих година 20 века аутомобил коштао колико и пристојно опремљена двособна кућа у Београду, могуће је сагледати величину инвестиције звану шоферирање.
Аутомобили разних марки и типова, као на пример: Фијати 501, 502 и 503, Форд „педалаш“, код кога су брзине мењане помоћу педале, Шевролет тробрзинац, Опел, Ласалд, Вилус, а својом суперлуксузношћу и префињеним обликом одликовао се амерички „Бјуик“ Петра Богавца. У годинама пред Други светски рат својим возним парком, у коме су се налазили Опел Адмирал затвореног типа и Опел Капитен кабриолет, могао се подичити и богати индустријалац Миљко Петровић Рижа. Већином су то били кабриолети са кровом од платна који се навлачио, и без грејања. Када почне зима или мразеви, аутомобил је мало ко користио. Они одважнији стрпали би у ауто више особа него што има седишта, како би им било топлије, а возачу и поред рукавица руке су трнуле од хладноће.
Ипак, јединствена појава изражена кроз могућност управљања над простором и брзином, давала је особи која је возила осећај моћи и слободе, тако да је вожња представљала нескривени изазов за многе. Средином четврте деценије XX века општинска управа је, за прање улица и гашење пожара, прибавила камион цистерну марке Форд и један половни аутомобил који је најчешће употребљаван за превоз ватрогасаца на место пожара. Крајем двадесетих година XX века гориво, средства за подмазивање, резервне делове и остале потрепштине за моторна возила набављани су на двема бензинским пумпама. Једној „Шеловој“ коју је држао Владимир Илић, и другој, у главној улици, власништво Свела Бугарчића (Стандард оил), док су кварове отклањали у аутогаражи Благоја Маринковића.
Пораст броја аутомобила у вароши узроковао је још једну модернизацијску новину, појаву ауто-таксија. Као први краљевачки таксисти помињу се руски емигранти Иван Карасев и извесни Анатолиј. Они су са својим лимузинама од године постали конкуренција Аљку, Ратку, Јаблану, Исидору, Милораду Весовићу, чика Рајку и другима који су, заваљени на кочијашком седишту, стрпљиво сачекивали путнике на железничкој станици или градском тргу.
Одломак из књиге „Краљево град у Србији“ Владана Виријевића