Била је година 1985, хладно беше, а у Краљеву негде око железничке станице снимали су се кадрови филма „Оркестар једне младости“, режисера Светислава Павловића. Ратни филм са неким глумцима, који су имали искуства из ратовања на филму. Мени је то било у комшилуку и једне хладне вечери спустио сам се до њих , да видим што се и како ради, а вукла ме прошлост када сам био киноаматер заједно са после познатијим Лорданом Зафрановићем. Ово је било нешто друго. За време Другог светског рата из окупираног и блокираног Краљева, на слободну територију је прешао и прошао Ватрогасни оркестар, мудро и лукаво свирајући немачке парадне маршеве.
Упитах Љубишу Самарџића (играо је главну улогу Драгише Којића) да ли му је хладно, а он рече: „Јесте, али тако је нама, оћемо и мора се…“. На моје питање да им донесем врућег чаја и кафе, Љубиша ми узврати : „Па, како се сетиш баш тога што нам треба док чекамо на сигнал за снимање!“. И наравно, за 15 минута ето мене доле и знате већ како то, конобарим и причамо… Лепа глумица (и данас је, Бог нек је чува) Гордана Бјелица, у филму Нена, па руски глумац Олег Видов, којег се сећам још из ратног филма „Битка на Неретви“, у овом филу Бруске, био је и један дечко али нисам запамтио презиме – звали га по имену а то је био натуршчик, први филм. Не знам да ли и је и данас глумац, а имао је лепу капу, негде кажу на фронтин или качкет.
Наравно, далеко је од тог дана… сећања ми долазе али и пролазе и мешају се јер је екипа долазила и после код промоције филма. Други дан сам негде ишао са екипом, али само неколико њих, сећам се само Гордане и Олега. Олег је био добро прехлађен и ја му предложим да свратимо до мене да му дам неко фино слатко са неким лековитим биљем и да је то добро за прехладу… Каже ми после да му је то лепо помогло, болове у грлу ублажило. Живе очи, темпераментан и нежан, симпатичан господин Олег Видов, умро је пре 5 година у Калифорнији.
Тај филм се снимао и уз помоћ статиста наших војника из Рибнице и Јарчујка. И то смо могли или хтели да радимо, јер је требало и тако за друштво је било најбоље у смислу трошка. И Град Краљево је много помогао снимање филма и леп је то био филм . После промоције филма екипа је посетила нашу касарну. Тако ми је обећао Љубиша Самарџић и тако би. Таман је био завршен наш клуб и они су били први гости, а сада могу рећи да су пре свих примили златне плакете нашега центра, који је тада 1987. године славио 30 година постојања. Од пет, прву плакету добио је Самарџић… делим тако и чини ми се да сам узео једну више, нисам видео дечка, јер је сео на бини мало са стране. А Љубиша ми каже : „А маломе !?“. А ја брзо: „О, па да… то је за њега! Рекли сте ми да вас је пет и тако то буде… Ма лепше што није било тако јавно и што прве плакете одоше на уметничко небо, а шеста знате где? Можда други пут и о томе?
Иван Ботери, некадашњи командант касарне у Рибници