Рибница је место, које је имало душу врло специфичну у односу на остале делове Краљева. Та веза у Рибници између генерација је увек постојала, са пуно поштовања према старијима. Тај култ се преносио са генерације на генерацију, у разне области живота. Прва ствар која је ујединила Рибницу је „Задружни дом“. Подигнут је сопственим средствима и радом мештана. Ентузијазам појединаца довео је до тога да се формирају многе секције које су радиле аматерски али је однос према обавезама крајње професионалан. Посебно је била активна драмска секција јер је имала велику салу са бином и позадини бине просторије за учеснике и гардероба. У овој сали гостовале су све највеће звезде бивше Југославије. Ту су се одржавале биоскопске преставе јер је кино пројектор купила „Кисекана”, и њим је руковао чувени Саво. Приликом приказивања постојале су две паузе, у којима смо хрлили ка посластичару Алији, чије су посластице биле фантастичне. Шта рећи о белој алви!
Испред дома је била бетонска плоча величине боксерског ринга. На ћошковима плоче су били лампиони. У тим условима су се одржавали ноћни бокс мечеви. Посебан детаљ испред дома била је фонтана у коју су рибнички риболовци Меле, Врцо, Моцо и Раденко убацивали рибице. За све ове активности био је задужен чика Моцо.
Испричаћу једну анегдоту везану за нашег чика Моца. На другом спрату дома налазила се мала сала у којој се гледао телевизор. Чика Моцо је наплаћивао улазнице и „руковао” ТВ пријемником. Постојали су редови са столицама за старије, док смо ми деца седела на олаисаном патосу. У то време приказивала се хумористичка серија „Музеј воштаних фигура”, у главној улози Миодраг Петровић Чкаља. Када сви поседамо и почне емитовање чика Моцо угаси светло. Убрзо се јави жагор и јачи смех због Чкаљиних гегова. Чика Моцо, упали светло и саопшти: „Ако се још неко насмеје утулићу телевизор!”
Једно време је школа Вук Караџић користила две просторије као учионице. Често смо играли фудбал испред дома, односно коцкица. На улазу у дом налазио се велики антре са стубовима где се у доњем делу налазила билетарница. Овде смо врло често после школе играли „ораса“, односно „торбљичића“.
Боемски живот Рибнице одвијао се у кафани код Веселог где је у саставу зграде била касапница Геце. Она се налазила преко пута ковачнице чика Лаза Лазаревића (чика Лазо је правио кованице сличуге) на Крушевачком путу. На по једну се свраћало и код Риста Ристовића где је сто био преврнуто буре, на коме се обавезно налазила салата од киселог купуса. Такође се одседало у кући Стајића, односно код Шише.
Интересантно је било дружење на тераси код Мића Трнавца до Мишове пекаре. На углу испред Мишове пекаре налазила се једина трафика у Рибници коју је држао Миљко Ташић. На тераси Миљковој био је окачен звучник преко кога смо слушали радио програм. Преко пута је била једина прехрамбена продавница где је радила продавачица Каја са лепо негованом косом. Испред Миљкове куће и продавнице се налазила увала, где је увек била бара са шипражјем са устајалом водом. У Рибници су биле две главне улице. Једна је била Пролетерска која је ишла од Крушевачког пута кроз целу Рибницу до раскрснице код Пожаревца. И друга је Гочка којом је ишла пругица, од старог дрвеног моста на Ибру и пресецала Рибницу поред Кисекане и моста на реци Рибници и кроз имање Пироћанаца, правац Шлус, односно Гоч.
Мирољуб Божовић, одломак из књиге „Рибничка кафана Слога“