Раџа, шљивка, мученица, љута… пијемо је и тепамо јој, тресемо је да видимо какав венац прави и колико је добра. Ракија је једина течност која се пече, у неким кућама драгоценост која се дели само са најдражима и у специјалним приликама. Због тога постоји она констатација да Србин има највећу концентарцију када пресипа ракију из бурета у флашу – да којим случајем нека кап ове драгоцене течности не заврши на поду.
Сваки домаћин који пече ракију доживљавава је као производ који има само он и нико други. Што је истина јер свако прави ракију на свој начин, свака има лични печат. Зато се домаћини везују за свој производ, често не желе да га продају, ту ракију чувају за важне догађаје у породици, а свадба је свакако један од таквих догађаја. Такође, зна се да што је ракија старија то је боља, па је и због тога важно да се чува деценијама, како бисмо потом срећне догађаје прославили уз само наш јединствени производ. Неписано је правило да сваки казанџија каже да је његова ракија најбоља, а и села у околини Краљева се „градирају“ по ракији. Да ли је боља она из Пекчанице, Дедеваца, Буковице, Роћевића, Ласца, Гледића, Раванице, Ратине или Врбе… знају само они прави познаваоци њиховог магичног пића.
Иако стручњаци кажу да пре конзумације ракија не треба да се хлади, већина Краљевчана воли да попије хладну раџу. Попије се по која више ако је ту салата, сир и кајмак…
Стари, млади, бели, жути, сољени и несољени кајмак, свеједно, само ако је краљевачки, па још у правој чабрици – без дилеме се сматра вредним поклоном. Са литрењаком ракије, још вреднијим. Зато су годинама Краљевчани тај аутентични „мали знак пажње“ често носили за Београд и тако подупирали своје каријере у престоничким предузећима, поправљали успех на факултету, у школи, преко реда стизали до доктора… Традиција и поднебље, тврде технолози, основни су разлози што се тако добар кајмак производи у овом крају. Сличног нема ни само стотинак километара од краљевачког подручја, а камоли даље.