Писмо захвалности Радњи у Октобарских жртава 41
Данас смо се ћале и ја опростили од наше Радње… после 50 година. Живот наше мале породице пет деценија се окретао око ове Радње. Данас је дошао крај томе.
Претходних дана сам паковала ћалове ствари. Клешта, ексерчиће – оне металне разних величина и оне дрвене за флекице – затим лепак опојног мириса, оштре обућарске ножеве чудних облика, калупе, наковње, чекиће, шила, игле, конац, пластику за пенџета и флекице – увек набављану из Немачке – затим рајсфешлусе, „сингерицу“ стару стотинак година, и ону чудну машину за шивење обуће са уским истуреним делом и иглом која се креће на ручни погон, машину за фино шмирглање, зумбалицу којом сам се у детињству играла…
Спаковала сам и мирне руке мога оца. Поптпуно мирне, прецизне, сконцентрисане и данас, надомак 90. године живота. Нису могле бити мирније ни јуна 1963. године када је стекао звање Мајстора обућарског заната. Спаковала сам и на стотине рачуна, признаница, уплатница и осталих доказа његове ревности и одговорности. „Прво измири обавезе држави, па све остало!“, понавља и данас сваки пут кад стигну рачуни.
Претходних дана док сам паковала све ове ствари, само сам чекала да то већ једном завршим, да се најзад отарасим глобе – радње у којој отац већ 6 месеци не може више да ради и само нам прави трошак. Данас сам све завршила. И плакала.
У овој Радњи мој отац је стекао све што има, и материјално и нематеријално: углед, поштовање, друштвени живот. Некад је, 70-тих и 80.-тих година, на посао долазио у 5х ујутро и враћао се у 8 увече. Улицом Октобарских жртава у јутарњим и поподневним сатима нахрупила би бујица људи везаних за Аутобуску станицу: фабриканата, магнохромаца, каблараца, трговаца, сељака, чиновника… Ја сам у Радњи усхићено гледала и пажљиво додиривала чизмице од мекане италијанске коже, маштала да ћу носити црне салонке кад порастем. После су се појавиле ципеле из Турске од нешто дебље коже, не тако префињене, али занимљивих облика штикле и луба… Последњих година ћале је радио тек по неколико сати дневно, упорно је долазио иако се ритам живота Краљевчана променио, а јефтина и неквалитетна обућа учинила сваку поправку бесмисленом.
Сада би био срећан када би се у Радњу уселио неки млади обућар да би била настављена традиција. Јер са оцем је обућарску пензију стекао и његов синовац а мој брат, а пре мог оца овде је радио и обућар Секула… али знате и сами да је данас занатлија тако мало.
На крају, желимо да зхвалимо свима који су били муштерије током ових 50 година. Онима који су пет деценија ципеле поправљали код „Занатског мајстора“ Томислава Весковића и онима који су можда само једном ушли у нашу Радњу. Хвала на поверењу и нека вам је на здравље!
… Наравно, живот иде даље. Одоше толики људи, отишла је још пре три деценије наша мајка и супруга Гина, а камоли једна Радња! Али, ето, још једна мајушна страница у животу Краљева и Краљевчана завршена је. Сутра ћу Општини вратити кључеве.
И… молим вас, немојте ни случајно да кажете мом ћалу да сам ово написала! Никако. Јер он је човек старог кова, емоције се не показују, и радује се и пати се – у себи.
Радмила Весковић