Краљевчанин Зоран Поповић у Африку је отишао 2014. године како би радио у фабрици за прераду калаја. Као искусан машинац, добио је понуду која се не одбија и прво је радио у Руанди. Убрзо након тога фабрика се преселила у Уганду, у област Катанга, нама познату по филму „На путу за Катангу“ из 1987. године.
Поред уобичајених послова у фабрици, Зоран је почео да трага за начином како да потроши слободно време. Прво му је пало на памет да би то могао да учини кроз фудбал, јер се у Уганди, која је била британска колонија, много гледа енглеска Премијер лига.
– Питао сам момке који раде са мном у фабрици да ли играју фудбал и они су ми одговорили да имају сеоски клуб. Питао сам их да ли би ме примили да мало играм са њима и они су пристали. Тако сам мало по мало почео да се све више дружим са момцима који су играли у том клубу и који се надметао против околних села, али никада нису имали своје дресове. Да би се распознавали на утакмици, једни су играли са мајицама а други без њих – каже Зоран за „Блиц“.
Градови у Уганди имају своје клубове који се такмиче у лигама, док у селима, осим ривалства, нема такмичења као, рецимо, у Србији у нижим лигама. Зато је Зоран одлучио да, када дође у Краљево на одмор, припреми гарнитуре дресова и однесе их у Уганду.
– Када су чули, Уганђани су били одушевљени, али нису веровали да ћу им донети дресове. Када сам се поново вратио у Катангу и почео да вадим гарнитуре дресова и лопте, настала је фешта. Не могу да опишем ту радост мештана. Сви су дошли да то гледају. Од најмањег детета до најстаријег човека у селу. Када сам их видео како се радују, у мени су прорадиле невероватне емоције – испричао нам је овај Краљевчанин, који је због тог чина постао прави херој угандског села.
Међутим, то није било све што је Зоран учинио за њих. У фабрици је упознао младића који је из града Мбарара, удаљеног осамдесетак километара. Тај младић је првотимац клуба из тог града, који је играо у првој лиги Уганде.
– Већина момака из клуба никада није ни изашла из свог села. Никада нису били у граду. Тако сам обезбедио камион да нас превезе у град да тамо одиграмо пријатељску утакмицу на градском стадиону. И опет је настало весеље о којем се и данас прича. Тако сам постао познат не само у Катанги већ и у Мбарари, па чак и Кампали – прича Поповић, напомињући да је у Катанги сазнао шта у ствари значи захвалност.
Тако је Поп, како многи зову Звонка Поповића, постао најомиљенији белац у Катанги.
Ненад Божовић