„Политика“ је у свом броју од уторка 28. јануара 1941. године обавестила своје читаоце о прослави дана Светог Саве у Краљеву, где је беседу одржао Владика Жички Г. Др. Николај, данас српски Свети Николај Велимировић.
Светосавска прослава почела је у Краљеву свечаношћу у Дечјем хранилишту, којe се налази у порти Саборне цркве. Све присутне, а било је мноштво свештенства и народа, поздравила је госпођа Живка Ђокић, председница Женског хришћанског покрета, која се брине о Хранилишту. По резању славског колача и подели прикладних, корисних и од срца дарованих поклона, питомци Хранилишта извели су програм. После Архијерејске службе у Саборној цркви, Епископ Жички Г. Др Николај одржао је беседу о Светом Сави , која је у целини пренета у „Политици“ и којa јe гласила:
“Како је диван и красан овај дан сам по себи, рекао је епископ Г. Др. Николај. Како је сунчано, тихо и мирно у нашој земљи, без буре, без олује, без мрака, без злочина, без страхота. Ево, разлога да уздигнемо срца наша Господу Богу, од кога су сва блага и сви дарови земаљски и да му благорадимо за то, да не ускрати, да не окрене точак, да не помислимо да смо заслужили што имамо, мимо других народа, него да треперимо као лист на јасици пред Свевишњим Господом Богом и да му сваког дана благорадимо и то сви, не само свештеници у цркви, него и учитељи у школама, наставници по гимназијама и свим великим школама и радници по радионицама и тежак у пољу и говедар за говедима и овчар за овцама; По целој нашој земљи, у свима храмовима нека се разлежу песме и благородне молитве Господу Богу од кога су сва добра која уживамо данас, мимо осталих народа. Да никоне каже : Сувише је тешко. Тешко јесте али како је онима где је сто пута теже него нама што баш на данашњи дан прослављамо највећег сина српског Светог Саву.
Ових дана поново сам прелиставао велико житије нашег духовног градоначелника, нашег великог човека Светога Саве. И као да сам први пут читао и нашао многе дивне ствари. То није велики човек, какви су велики људи код других народа. Ми га и не зовемо велики човек. Ми, Срби, не зовемо ни једног човека великим у историји нашој. Ми најбоље синове наше и најзнаменитије људе зовемо Светима. Светац је најбољи човек. Светитељка је најбоља жена на кугли земаљској. Он припада једном народу, али и други народи га поштују. Он је уписан у календар једног народа, а може бити уписан у календар ових других народа. Такав је Свети човек.
Велики човек је нешто пролазно. Свети Сава живео је пре седам стотина година и данас га славимо као да је јуче. Свети Сава је и сада жив и ми га сви славимо, сви Срби православни, па чак и Срби католици и муслимани, уколико их има, и они познају велико име Светога Саве. И у томе смо ми срећнији од других народа. Ја знам неколико народа у Европи, који имају неког човека кога називају највећим човеком својим и кога признавају, али му цркве не зидају нити се придржавају његових мисли. Држе му само име. Ја бих молио Бога да ме избрише из живота пре него да ме неко слави а да не држи ништа моје, ни мисли, ни моја дела, ни моје речи, ни моју веру. Нас осам милиона православних Срба данас славимо Светога Саву. Не славимо само једно име, а да одбацијемо све оно што је он гајио. Ми уздижемо његове мисли, његове жеље, његове идеале, родољубље, држимо његову веру, припадамо његовој цркви. Све што је он држао за свето и благословено то ми држимо данас у двадесетом веку. Све што је он сматрао штетним и проклетим за верски морал, породични и државни живот пре седам стотина година и ми тако сматрамо данас. Он је наш савременик. Злато које се сија и које се све више сија, што више иде и пролази кроз огањ времена.
У томе смо ми Срби срећни што нисмо лицемерни, јер је лицемерство представља-ти се и поносити се њиме, а међутим, не држати ништа од онога што је он сматрао великим, узвишеним и светим у своме животу. И хвала Господу Богу што је спасао нас Србе од тог лицемерства. Ми похваљујемо његове мисли, идеале и веру, његов рад државни, црквени, васпитни и културни и потпуно се саглашавамо са оним што је учинио. Читајући то житије Светог Саве, нешто сам приметио нарочито. Хтео сам да видим какву љубав према чему и према коме Свети Сава гаји. И могу да вам набројим седам љубави Светог Саве. Прва љубав, главна и основна, јесте према Христу Господу Сину Божјем. друга према светитељима Христовим, трећа према светињама, четврта према пустињи и пустињском животу, сапатницима и пустињацима, па онда љубав према родитељима, према своме народу и седма љубав према осталим народима са којима је долазио у додир.
Ја ћу да се задржим на само једној љубави Светог Саве, а то је она која је у опасности код нас. То је љубав према родитељима. То је љубав према мајци, оцу, браћи и сестрама. Колика је љубав Светога Саве према својим родитељима то се јасно види. Бојећи се за своје родитеље да не поремете у старости њиховој живот дуговни и морални, јер и најбољи човек и најмудрији може да се поквари у последњим годимана свог живота, он пише своме оцу Немањи: “Остави све, јер си учинио све што си могао као човек за свој народ и државу. Дођи овамо да бринеш о души својој. Тако нека учини и моја мајка Ана.”
Ја, чиним апел нарочито на омладину, која данас слави Светога Саву, да га не слави напразно, него да прими све што је најпотребније за свако време. Породица је поремећена и често пута баш и школска омладина доприноси томе да се разара породица. Непоштовање родитеља, дрскост према мајци, према сестрама, према браћи, себичност у многим случајевима карактерише данас породицу нашу. То не сме бити ако хоћемо да будемо велики и славан народ попут наше историје.”
Да су се ове речи из беседе Епископа Жичког Г. Др Николаја примиле у слушајући народ, не бисмо доживели трагедију у времену које је пристизало, а нисмо се ни припремили за наступајућу несрећу. Породица је основ српског битисања и то је онај посебан стожер свих одбрана од зала која нас окружују. Доброта и искреност родитеља или сећање на њих, присност са сестрама или браћом, а највише близина са женом и децом су најсигурнија брана свим недаћама и алама које прете у сваком времену.
О фотографији:
Свети владика Николај свира фрулу у Жичи. Са овом својом шљивовом фрулом свирао је и у чувеном Хајден парку, окупљајући на такав начин енглезе око себе да им надахнуто говори о Србији и српском народу у Првом светском рату.