И ако ја причам, ово није моја прича и она није саткана само од мојих утисака и доживљаја. Мени је Неко рекао да је доставим и ево је…
Од када смо изашли из младости, а она је незаборавна, почели смо да уочавамо, до тада непознате дубине живота, по кожи а богме и унатар ње. Збивања су ломила време, а оно нас је, упорно и присилно, терало да се прилагођавамо, уз дубоке и болне трагове па и бунила. И ако је време врховни судија, ни оно није у стању да одреди баш све знакове поред пута појединцу, а поготово не – несташном појединцу.
Када пребирам по времену. догађајима и људима примећујем појаве које су биле другачије од просека и „правила“ па су саме на себе скретале пажњу и тако остајале у памћењу простора и воде. Ма како нам тада изгледали простори живљења, они су, у двориштима, зградама, улазима, улицама, парковима, учионицама… кафанама, вашарима и сеоским утринама, запамтили збивања и виновнике и по потреби износили на трпезу јавног мњења. Наравно, у анегдоти и без злопакосне намере. Наша два другара прерано су однели некуда своја збивања и оставили нас, на сред улице без осмеха на лицу. А они су често у просторе, међу суграђане уносили тај свој безазлени осмех радости сусрета и смисла живота. Кими и Евчо. Музичар и сликар.
Кими је био музички верник потпуно предан њеној сили хармоније. Није пропуштао прилику да нам открије своја разумевања и настала осећања увлачећи нас у ту своју виолетну маглу као власник ситничарнице коју носи у својим шакама, препуним поклона свакоме суграђанину уз разливен осмех који расипа најбоље жеље. Из тог загрљајља није било отимања. Волео је да нас води на разна путовања и угурава у догађаје како би збивање постало и део нашег живота, срећан што смо се заједнички радовали и смејали.
Та збивања нису била из суседног дворишта, већ успомене са далеких прелета и сусрета са људима који су срасли са музиком у дубинама њених клупчастих тајни. Кадкада сам веровао да су ти његови нестанци прикривани неком Срећном руком. Преливао је опијајуће слике. Често му је слушкиња била нестварна моћ Чаробњака и његове дремке у октавским диркама несагледивог колорита.
Сусрет нам се десио у првом разреду техничке школе у кругу ФВК. Разговори уз које смо расли наговештавали су бег од обесмишљавања специфичног као и машинства. И нису престајали до последњег сусрета. За све време дружења неговао је у мени велику радост овог малог живота. У цурењу времена Кими је постао Знак поред пута, наших неколико улица, које нестају у вољеном Ибру.
Евчо ми је био војник господства. Носио је униформу коју је сам себи креирао и која се по свему разликовала од оних мнобројних вишенаменских прилагодљивости за прикривање живота по сокацима. Слицем, окованим широким погледом ослоњеним на темељац од речи, деловао је спокојно и брзовезујуће. Само му је блаженство било на памети и трагање за машином за његово расипање по вољеном граду. Увек и на сваком месту певао је својим бојама и својим урођеним манирима .
Знам да су кише за њим спремиле ладице пуне знакова и трагова и да су их таложиле по дну Ибра. Зато се често загледам и певушим: Стани, стани…
Однели су и моје свеже сећање на Зорана Милојчевића и његово оштроумно читање стварности записане у рупама по улицама завичаја. Као поздрав вољеном другару.
Толико прашине за њима, много је за овај мали живот.
Миле Недељковић