Део Краљева десно од старог моста на Ибру (када се улази у град) од свог настанка пре два века, носи име једног од војвода Карађорђевих. Наиме, насеље Пљакин шанац добило је име по Антонију Ристићу-Пљакићу, зету Карађорђевом и заповеднику Карановца после ослобађања у Првом српском устанку.
Само насеље никло је одмах после Петровдана 1805. године када је турски Карановац (који се налазио у Сијаћем пољу) ослобођен од Турака и спаљен од стране Карађорђевих устаника.
Тада Радич Петровић, први заповедник Карановца, на платоу изнад некадашњег Карановца почиње да подиже одбрамбени шанац. Први заповедник српског Карановца (кога су Турци ухватили и погубили 1816. године) и зачетник изградње одбрамбеног шанца Радич Петровић своју бисту ни до дана данашњег није добио. Око шанца ничу и прве куће карановачких Срба који су живели у турском делу Карановца, али и других који се досељавају у ослобођену паланку. Радове на подизању овог шанца, дугачког 200 фати и исто толико широког, наставља 1806. године Антоније Ристић-Пљакић који је надимак Пљака добио после боја на Руднику у коме је ранио Хаџи-башу Пљакића, карановачког дахију.
У самом шанцу Антоније Ристић-Пљакић имао је кућу у којој је живео до пропасти Првог српског устанка. У новембру 1813. године он напушта Србију и у Петроварадину узима пасош у коме пише да је рањен у леву ногу. Из Аустрије је Пљакић, у септембру 1814. године, преко Темишвара, с осталим српским борцима отишао у Русију, где је остао до 1832. године. Кнез Милош је био вољан да га врати у Србију, али су се друге старешине побуниле, тако да је Пљакић остао у Черњецу где је и преминуо те исте године. Његовој супрузи и сину је био дозвољен повратак. Српску варош подигнуту у шанцу и преко пута њега Турци су спалили после пропасти Првог српског устанка да би, после коначног одласка Турака из Карановца (у Другом српском устанку) варош почела да се подиже нешто више на запад.
Место где је био шанац прозвано је Пљакин шанац и под тим именом траје скоро два века. У Пљакином шанцу су 1954. године, поводом стопедесет година од подизања Првог српског устанка, постављене бисте Антонија Ристића-Пљакића и мегданџије и прослављеног војводе Јове Курсуле.
Антоније Пљакић је најпре био слуга и свирач Карађорђу, а после се оженио Савом Карађорђевић, вождовом најстаријом кћерком и постао руднички војвода, а већ 1812. године је био “Главни командант од Моравице до Топољака”. Био је веома преке нарави и немилосрдно је кажњавао просјаке, пророке, врачаре и вештице. Међутим, у Пљакиној заоставштини се налази једно Карађорђево писмо у коме он одобрава зетовљеве поступке. Сима Милутиновић Сарајлија је написао песму о Антонију Пљакићу и у њој га назива “малим царем Карановца града”.