Када улазите у Краљево из правца Крагујевца, прво на шта наилазите је широка улица са по две траке у оба смера, која би у неким другим околностима вероватно била названа булеваром. Несуђени булевар, некад познат као Кидричева улица, по словеначком комунистичком функционеру, данас је Доситејева и представља жилу куцавицу једног од најпознатијих краљевачких крајева звучног имена – Пиц мала.
Некада су у Краљеву постојале бројне мале – Шанац, Циган мала, Мајдак мала и друге – али је опстала једино ова, помало специфичног имена. А кад смо већ код имена, постоје два тумачења његовог порекла. Једно је везано за италијанске ратне заробљенике – у другој верзији су то радници – који су, након што је Италија капитулирала у Другом светском рату, били затворени у овом делу града и били радна снага. Мештани су им помагали, давали храну, дружили се са њима, а ови би заузврат раздрагано узвикивали „пицикато“, од чега је временом остала само скраћеница.
Друго тумачење је везано за “најстарији занат на свету“. У овом делу града је пре Другог светског рата била железничка станица и, као што то бива, отворено је пуно кафана и гостионица уоколо. У некима од њих су, по својој прилици, радиле проститутке те отуд, наводно, ово „пиц“ у називу овог краја.
Осим што локалци не могу да се договоре око порекла имена, тако и границе насеља представљају недоумицу. Свако, наравно, има своју верзију. Једну, Cвелико пицмалску“, подржава и Владимир Анђелковић, председник краљевачког фудбалског клуба Магнохром.
По Макију, великом Пицмалцу и познатом краљевачком џудисти, Пиц мала се простире од Основне школе Димитрије Туцовић па све до Камиџорског моста. И ту, по њему, живе „Пицмалаши“. Укључујући и Француску колонију – каже.
Други Пицмалци немају тако велике амбиције, па су по њима границе простирања „уже“ Пиц мале нешто другачије.
– Историјски епицентар су, по мени, зграде између Гимназије и Основне школе Јово Курсула. Не осећам Француску колонију као део Пиц мале, и рекао бих да се протеже од пумпе па на доле – сматра Илија Петронијевић, филозоф.
Овај, назовимо га, сукоб око граница је, по свему судећи, генерацијска ствар. Ћаскајући са мештанима, стекао сам утисак да старије генерације као Пиц малу доживљавају сам почетак Доситејеве улице, око Франуске колоније, Чиновничке колоније и самачких хотела. Мало млађи, под утицајем легендарних прича о храбрим и неустрашивим момцима из краја, шире границе све до рубова града. Складно поређани блокови зграда који се између себе разликују датумом изградње и стањем у којем се налазе, први упадају у очи. Ту су и такозвани самачки хотели, грађени 1950-их, за самосталне самоуправљаче из оближњих фабрика – Фабрике вагона и Магнохрома. Преко пута је Чиновничка колонија, мало насеље са нешто старијим зградама и кућама још из предратног периода, на коју се настављају блокови војних зграда, грађених 1980-их година и касније. На самој граници Пиц мале је нешто модерније насеље. На први поглед, овај крај изгледа савршено.
Чувени краљевачки тату мајстор Игор Јаковљевић ми прича о „историји хејтовања“ између Пиц мале и других насеља.
– Наслушао сам се бројних прича о епским биткама између ова два краја. Предграђа се не слажу увек једна са другим. Највише смо се хејтовали са Рибницом или са Женевцима. Ја знам да су масовне туче између Пиц мале и Рибнице постојале ранијих година, али када сам ја био тинејџер, није их било. Наравно, нормално је да се нисмо дружили са њима, али се нисмо тукли – каже.
Једно од штекова је легендарни Струјомер, резервисан за генерације из 1990-их и 2000-их.
– Највише се блејало на Струјомеру, али ми смо у мом делу имали свој штек за блејање. Нолит је имао велики магацин, односно стари диспанзер, па је моја екипа знала и ту да проводи време. Увек смо били повезани са остатком Пиц мале, па бисмо отишли до Струје где је знало да нас буде и по 50-ак – прича ми Владимир.
Ту је и Авион, у ствари споменик на чијем је постољу прави авион. Постављен је 1998. године и посвећен радницима Фабрике авиона и пилотима који више нису са нама. Са њега се пружа сјајан на већи део Пиц мале и ништа вам не може промаћи.
Док ходамо Доситејевом, осим што вас са прозора прате погледи дежурних стражара, по зидовима круже три слова која вас прате у стопу – ПОА. Јеботе, шта је који мој ПОА, звучи као ИРА?
– То је Пицмалска ослободилачка армија. Идеја је настала у време свих оних ратова када се причало о сукобима и онда пожелиш да се удружиш и одеш да помогнеш људима. То је зајебанција и наравно да никада нису постојале оружане формације или нешто слично – каже ми Владимир.
Ух добро је, сада ми је лакше. На тренутак сам помислио да шетам кроз Белфаст. Али није ово безазлени крај, никако.
– Пиц мала има специфичну историју – место жестоких момака, али праведних. Волели су да се шале и спрдају, али увек је све било поштено, није било превара, понижавања. Један од најпознатијих жестоких момака из ранијих периода је био Бранко Шериф, ја познајем неке млађе генерације жестоких момака: Жикица, Јошка, Нено Стевовић – прича ми Владимир.
Игор каже да су главна фора били бетонски стубови испред којих је стајала екипа. Практично се знало који стуб коме припада.
– Најпознатији лик је Бранко Шериф, био је врло снажан и озбиљан батинаш и ко је имао проблем са њим, није му било лако. Постојао је извесни Џиц, затим Мишо Пита, Француз, касније су се доселили браћа Омега – имали су истетовиран знак омеге на подлактици. Они нису били мафијаши и нису правили лову, само су „заводили ред“ – каже.
Можда и помало иронично, поред свих згубидана и опасних момака, у Пиц малој су смештене готово све краљевачке средње школе – Гимназија, Медицинска, Економска и Електро-саобраћајна техничка школа, затим три основне, па и Машински факултет. Ту је и депо Историјског архива, па никако не могу да се отмем утиску да је овај део града могао да постане, рецимо, краљевачки Кембриџ.
VICE – Војкан Трифуновић
Фотографије: Бојана Миновић