Манастир Жича са Црквом Светог Успења саградио је у 13. веку први краљ Србије Стефан Првовенчани. Манастир су крајем истог века разрушили Татари и њихови вазали Дрмани, Куделини и кнез Шишман. Тада је седиште Архиепископије премештено у Пећ. Обновио га је Стефан Урош Други Милутин почетком 14. века. Префарбана је у црвено јер се сматрало да црква почива на крви мученика.
У време отоманске власти Црква је често била нападана, а чак 150 година није била покривена кровом. У неком запису из 1829. године помиње да је Жича само рушевина. Захваљујући епископу Јоаникију Нешићу, почиње обнова 1855. године, да би 1882. године у њој био крунисан Милан Обреновиц.
Није дуго мировала Жича. Немци је бомбардују у више наврата и тада страда део северног зида који је порушен до темеља. Сви објекти око манастира су запаљени. Том приликом је владика Николај Велимировић одведен у Дахау. И у току НАТО бомбардовања неколико пројектила пало је у близини али није направило никакву штету.
Приликом недавне посете Жичи био сам пренеражен. На фрескама које су на самом улазу у манастир, већ неколико деценија налазе се шкработине направљене оштрим предметима. Те фреске су пример секо сликарства и потичу из 1939. године. Исти ови «потписи» налазе се и на кули и на повељи из 13. века, па је баш из тог разлога кула одавно затворена за посетиоце. То смо сазнали од сестре Нектарије која је у манастиру око 20 година и која каже да од пада комунизма такви случајеви нису забележени.
Приликом контакта Завода за заштиту споменика републике Србије речено нам је да мејлом поставимо питања директорки Светлани Пејић. У врло штуром одговору сазнали смо да је рестаурација манастира која је почела 1989. године недавно завршена, али да те фреске нису у њиховој надлежности јер потичу из 20. века, и да над њима надлежност има активни манастир. Такође је напоменула да ће моја запажања пренети игуманији мати Јелени, као и Његовом првосвештенству Господину Јустину, епископу Жичком.
Нажалост, док се не утврде надлежности, као и за многе друге ствари у нашој земљи, величанствену лепоту манастира Жича ружиће (не)дела непознатих аутора из не тако давног периода.
Текст и фото Ђорђе Јевремовић