Вишегодишње ратовање (1912–1918), ратови за ослобођење и уједињење (1912–1918) изазвали су „демографски колапс“ Србије. Око 1.250.000 погинулих (402.435 војника и 845.000 цивила), 500.000 инвалида са трајно смањеним радним способностима, демографски губитак (погинули, нерођени и радно онеспособљени) „исцедили“ су српски народ, породили „ратни умор“, „онемоћалост“ и „стагнацију“. Осим погибије у борбама и страдањима услед погоршаних животних услова, дошло је до смањења броја склопљених бракова и наталитета. Посебно велики био је губитак млађих, репродуктивно најспособнијих а и средовечних мушкараца, што је условило смањење броја новорођенчади, а често је доводило и до смањења броја чланова породица и чак до потпуног изумирања појединих породица. Губитак читавих генерација оставио је неизбрисив ожиљак на српски биолошки корпус.
У овако суморну слику српског поратног друштва крајем 1918. године уклапало се и Краљево. Оно је било „град црних марама и барјака, град празних гробова, сирочади и удовица, неудатих девојака и необрађених њива у околини“.
Обим људских губитака Краљева, нажалост, није могуће прецизно изразити бројкама, јер је последњи предратни попис становништва извршен 31. децембра 1910. године, а први попис након рата обављен је последњег дана јануара 1921. године. Према резултатима пописа с краја 1910. године, Краљево је имало 835 домаћинстава и 3.647 житеља („присутно становништво“), док је једанаест година касније у њему живело 3.570 становника, односно 2,12% мање.
Према званичним подацима аустроугарских окупационих власти из 1916. године, у Краљеву је живело око „3.100 душа“, с тим што се не може поуздано тврдити колико је од овог броја било предратних житеља, а колико је новопридошлих становника. О томе са колико становника је Краљево дочекало слободу постоје процене које се крећу од једва око 2.000 до око 3.000.
Није познато колико је Краљевчана остало на многим бојиштима, у врлетима Албаније и „Плавој гробници“, колико их је окончало у аустроугарским логорима а колико их је убијено или умрло у граду током окупације, изнурено оскудицом и болестима.
По конфесионалном саставу својих житеља, Краљево је, почетком 1921. године, било град са убедљивом већином православних Срба. Према матерњем језику било је 3.459 Срба и Хрвата, 13 Словенаца, 12 Руса, осам Чехословака, пет Италијана, четири Немца, три Турчина и по један Енглез и Пољак, док је 63 особе уврштено у пописну рубрику „остали и непознати“.
Владан Виријевић