Мирни човек Миланко Луковић, много познатији као Мишко Пичел рођен у Краљеву 1956. године, где је завршио основну школу и Гимназију. Дипломирао на Економском факултету у Београду. Радио у “Папирпромету” и “Видасилу”. Сећамо се, да је са другом и ортаком Фукијем основао и водио видео клуб “Луна”, почетком деведесетих година прошлог века, најпопуларнији у Краљеву. Често је путовао у Лондон. Да купи грамофонске плоче и књиге. Тако је стекао збирку од преко 2000 књига на енглеском језику, ређа издања. Крајем деведесетих година Енглеска је либерализовала визни режим и Мишко ево већ 23 године живи и ради у Лондону. Има своју малу фирму за дистрибуцију штампе и пропагандног материјала. Овог пута нам је уступио једно своје размишљање које је забележио 1997. године, баш када се упутио на рад у иностранство. Како каже, чим стекне пензију враћа се у Краљево.
Писмо из Лондона
О ГЛАДИ И ГАСТАРБАЈТЕРИМА
Радо иде Србин у иностранство… да шверцује, да тамо ради, да се исели… најређе као турист.Гастарбајтер. Гост радник. Немачка реч. Немци су долазили да се одмарају на Јадранском мору. Југословени су одлазили у Немачку да се умарају и изграђују туђу земљу. Виђао сам их по возовима којима сам путовао до Енглеске. Колико сам пута због њих стајао у ходнику Акрополис експреса и гледао кроз прозор како промичу Шид, Винковци, Славонски Брод, Новска са Јасеновцем у позадини, Загреб, Љубљана… Улазили су на успутним станицама са пуним торбама. Ко зна шта су носили у њима? Чега то није било у Немачкој а овде јесте? Сира и кајмака можда? Љуте ракије?
Показивали смо наше црвене пасоше нашим незаинтересованим цариницима. Њихови цариници су знали само две наше речи. Пасоси,пасоси….и брзо, брзо…А онда би силазили у малим и великим групама у малим и великим немачким градовима. Салзбург, Минхен, Штутгарт, Улм, Манхајм, Келн… Воз је грабио према северу Немачке , вагони су били све празнији. У Белгији бих увек завршавао сам у купеу. Тада се није ишло у Енглеску, Немачка је била ту близу.
У Лондону 80-их година срео сам неке друге гастарбајтере. Изабрали су Енглеску уместо Немачке. Можда због језика? Нису га учили уз рад као немачки гастарбајтери. Већ су га знали. Научили су га на факултетима. Сви Југословени које сам познавао били су конобари, бармени, кувари, перачи судова, собарице… То им је било главно занимање. Споредна занимања била су им дипломирани правници, економисти, инжињери…
90-их година неки нови гастарбајтери… Млади, млађи, најмлађи. Образовани, образованији, најобразованији. Одлазе сами или са комплетном породицом. Нека глад их тера, не у Канаду, Америку, Нови Зеланд, већ из Југославије.
Има разних врста глади. Глад за знањем, глад за информацијама, глад за напредовањем, глад за истином и правдом, глад за стварним животом. Одлазе далеко, даље, најдаље… Тамо далеко.
ЖИВОТ ЈЕ НЕГДЕ ДРУГДЕ писало се по зидовима Прага и Париза 1968. Тридесет година касније и ми смо знали све о животу који није овде. Немачки гастарбајтери били су ту близу. Долазили су за празнике, за Нову годину. Долазили су аутобусима, возовима, половним аутомобилима марке Опел или Мерцедес. Долазили су да праве куће на спрат у које се никад нису уселили. Тамо је увек било исто, али овде никад није било боље.
Ови из Енглеске долазили су авионима. Увек са повратном картом. Ретко су долазили и кратко остајали. Женили су се и удавали, добијали енглеске пасоше и децу са именима која би понекад личила на наша. Долазили су све ређе и ређе…
Ови најновији су најдаље отишли. Као да смо разапети на све четири стране света. Од Јужне Африке до Скандинавије, од Америке до Аустралије. Не верујем да ће се икад вратити неким авионом. Не верујем а све мислим, ипак ће се вратити.
Можда на неку сахрану коју не би смели да пропусте.
Миланко Луковић, са портала Инфокраљево