Без ракије се не иде ни на свадбу, ни на славу, ни на венчање, ни на крштење, ни у војску, ни у рат, чак ни у затвор, што неко рекао: без ракије разговора нема. И многи од нас чим се пробуди, хвата се за флашу, као неки за дуван или за оружје или за нечију руку, који не спавају сами. Јесен је њезино право време, кад се уз оне казане за печење седи и воде дуги разговори. Ту се смењују министри, обарају владе, кроје границе, разрешавају сукоби, мире комшије, и то траје док не потече она бистра течност, која се побожно приноси устима као за причест. Давно уземљени поп, отац Симо из манастира Жича код Краљева, говорио је, да су Срби измислили хришћанство, за причест се не би давало вино него би се сервирала ракија, славски колач се не би заливао вином него ракијом, а славска свећа не би се потишавала вином већ ракијом.
Наравно, да сваки мајстор има своје тајне, зато никада нећете наћи две исте врсте ракије код различитих домаћина; ни по снази, ни по укусу, ни по боји у чаши, какву виски никад не може имати. Греје она као добар друг. И кад смо негде далеко у свету, сањамо и желимо ту ватрену течност која нам својим капима доноси и оживљава читаву зграду успомена.
Ракија се из чаше може пити иза сваког, вино само иза неког а вода ни иза кога, али и ту добро је знати меру: једна чаша је довољно, две су превише, а три су премало.
Ракија је нашла своје место и у свету вица. Тако један сељак тврди, да је ракија боља и од самог Бога!
− Не лудују, магаре једно − корио га је поп Симо − како ће ракија бити боља од Бога?
− Боља је, него шта! Ракија узме човеку памет, па му је опет врати, а коме Бог једном узме памет, више му је никад не врати.
Јован Хован