Један одлазак на кошаркашки тренинг са старијим братом почетком 90-тих одредио је живот Краљевчанину Николи Лепојевићу. Популарном Лепом је то било довољно да «батали» фудбал, а касније је обележио један сјајан период Слоге, играо за ОКК Београд, Црвену звезду, у Грчкој…, али је највећи траг оставио у Русији.
Лепојевић за Сиџу прича о незаборавним временима када је Краљево живело за кошарку, када се у Халу крај Ибра долазили Партизан, Црвена звезда, Будућност… и када су у навијачком трансу у «кутији шибица» падали многи…
Како памтиш детињство и одрастање у Краљеву?
– Као најлепше доба. Увек ми је недостајало то време, и када сам дошао у Београд и када се цела породица преселила. И сваки пут када одем у Краљево, подсетим се детињства и тог лепог времена. Мада је, с једне стране, било и тешко јер смо преживели бомбардовање и свашта… Али, увек волим да дођем у Краљево, јер ту имам кумове, доста пријатеља, школских другара, комшија… – каже Лепојевић за Сиџу.
Сећаш ли се кошаркашких почетака, где си први пут пробацио лопту кроз обруч?
– Мој старији брат је први кренуо да тренира кошарку, а ја сам тренирао фудбал. Он ме једном повео са собом да видим да ли бих и ја играо кошарку. Постојао је тада КК Краљево, тренер је био Чоловић, и већ на првом тренингу сам му се свидео и он је тада рекао мом брату да треба да останем. Имао сам брзину, жељу… али нисам знао да шутнем. Сећам се да сам украо лопту и јурнуо у контру, али нисам знао како да погодим кош. Наставили смо да тренирамо обојица.
Касније си постао члан Слоге, која је имала једну од најбољих јуниорских селекција у земљи.
– Јесте, био сам капитен јуниора и ми смо направили огроман успех. Слога тада није имала запажене резултате и та генерација је отишла на завршни турнир у Вршцу, где су учествовали још Партизан, Звезда и Хемофарм. Ја сам доминирао у јуниорској лиги, имао сам око 40 поена у просеку… Гаги Стефановић и Михајло Мицић су нам били тренери и то је био велики успех и за град и за нас. Ми смо на неки начин привукли веће клубове да поново прате клинце из мањих градова. Тако сам ја убрзо отишао пут Београда и Црвене звезде, а Ненад Крстић у Партизан. Заједно смо играли и за младу репрезентацију.
Каква је била атмосфера у граду када си почео да играш за први тим Слоге, где је ваша генерација излазила?
– Кошарка се јако озбиљно пратила у то време. Слога и Машинац су играли прву лигу, заједничку са Партизаном и Звездом. Није било Јадранске лиге, хала је била пуна сваки пут. Ја као клинац који је прикључен првом тиму постао сам запажен и у граду као нека нада, таленат, краљевачко дете из центра… Импоновало ми је, сви су знали да играм кошарку. Биле су то велике утакмице, поред ове о којој се стално прича када смо победили Будућност, сећам се и оних против Партизана и Звезде и тада сам играо против саиграча из репрезентације који су наступали за њих. Тако да је, ето, и Краљево имало неке младе пред којима су биле неке каријере. Ја сам много тренирао, клуб нам је свима помагао у вези са школом јер нисмо могли да стигнемо све, посебно покојни Џиги Андрић, који се много заузимао за нас.
Данас тешко може да се објасни млађим генерацијама каква атмосфера је била у Хали крај Ибра.
– Буквално смо долазили по три сата раније да бисмо уопште ушли у халу. Поред за родитеље и пријатеље, било је јако тешко обезбедити карту за некога. Хаос је био, посебно за Звезду и Партизан, када је по хиљаду људи остајало испред хале. Еуфорија је владала у граду, Слога је имала страшне навијаче, иза наше клупе су били пријатељи клуба и спонзори… Чак је публика понекад тражила да се убаци неки играч, мене су волели, па су викали «Убаците Лепојевића». Онда их тренер Костић послуша, имао је осећај… Тако је било и на тој утакмици против Будућности када ме је убацио, па сам дао одлучујуће кошеве. Победе су прослављане уз трубаче. Никоме није било лако овде, било играчима, било судијама. Слога је имала озбиљан тим тада, са добрим Американцима, нашим играчима, играо је Димитријевић, који је сада тренер, па Драгојловић, Божовић, Тривуновић, Пејић, Разић, Дозет, Мијаиловић, Дончић…
Многи не знају да си чувао Луку Дончића звезду НБА, који је био беба тада…
– Јесте, Саша Дончић је живео са супругом и малим Луком у Краљеву док је играо за Слогу. Лука је похађао вртић, мени су га понекад давали да га чувам и возим у колицима око споменика.
Колико ти је та атмосфера из краљевачке хале помогла касније у каријери?
– Много! Када сам као члан Звезде играо дербије против Партизана у време када је било пола навијача једних, а пола других и када је била лудница у дворани, нисам имао трему јер сам у Краљеву свашта преживео. А кад одиграш лоше у Краљеву, понекад доживиш критике и на улици. Мада су мене углавном хвалили.
Да ли имао неке идоле из краљевачке кошарке?
– Мени је Џиги Андрић био комшија и када сам почињао да играм знао сам ко је он. Био је врло познат и важио је за легенду… Он и је био неко ко је утицао доста на мене. Сећам се, имали смо кош испред зграде, и ја ту нешто вежбам, он сваки пут стане и саветује ме… Сећам се како ме је учио како да нападнем првим кораком чувара, ја сам то користио кроз целу каријеру. Био је шмекер, возио је БМW тада. Касније је био координатор млађих селекција, често ме је саветовао око свега, посебно да не изгорим као млад.
Колико често долазиш у Краљево?
– Имам доста обавеза, тако да немам баш много времена. Почео сам да радим и као кошаркашки менаџер, гледам доста утакмица. Када год имам прилику гледам Слогу, у клубу су моји другари, Марко Димитријевић је тренер… из наше агенције су играли неки водећи играчи.
Ти си након Слоге заиграо и за ОКК Београд, Црвену звезду, отишао си у Грчку, али си некако највећи траг оставио у Русији, где си седам пута био најбољи стрелац лиге и први странац капитен неког руског клуба.
– Највише ми се свидела Русија, тада је то била најозбиљнија лига. Кад сам дошао тамо су били тренери Дуда Ивковић, Светислав Пешић, било је доста наших играча попут Крстића, Ашкрабића… У Грчкој сам играо против Жељковог Панатинаикоса, а они су били шампиони Европе. Тако су кренули резултати, био сам доста пута најбољи стрелац лиге, па најбоље крило, најбољи странац… Освајали смо титуле, улазили у ВТБ лигу, имао сам добру сарадњу са свима. У Сургуту су ми дали да будем капитен, што сам ценио јер сам био први странац капитен у руској кошарци. Тако сам и остао 12 година тамо, а десет година у Универзитету Сургут. Имао сам понуда да останем у Русији да радим, али сам се због породице вратио у Београд. Покренуо сам овде неке послове, тако је почела сарадња са агенцијоим Алти спорт и Обрадом Фимићем. Требао им је човек у Србији, мени је то одговарало и тако је досло до менаџерског посла и остао сам у кошарци. Имам доста играча код нас и у региону, то иде добро за сада.
Да ли си упознат са Сиџом и како оцењујеш такав концепт?
– Наравно, свиђа ми се, често видим неке занимљиве информације. Подсетим се лепих времена и максимално подржавам Сиџу – закључио је Лепојевић.
Предраг Гајић