Краљевчанин Милан Матијевић по образовању је доктор наука, у привреди је био директор, у политици председник, аутор је више занимљивих књига и велики је поборник атлетике које се не одриче ни у 88. години.
Сваког дана, било кишног или сунчаног, Милан Матијевић, осамдесетшестогодишњи Краљевчанин, на више локација у природи надомак града трчи, како то атлетичари кажу, ради загревања, убрзања па истрчавања. И све укупно буде дневног трчања и до десетак километара, а у 88. години.
Прошлог месеца на дворанском првенству у атлетици које је одржано у словеначком Новом Месту освојио је три златне медаље – у трци на 60 метара, у скоку удаљ и штафети на 200 метара. Наравно, у својој старосној категорији, а то је од 85 до 89 година. Имао је јеку конкуренцију, јер су учествовале екипе из више балканских држава. И у Букурешту је 2019. године на балканском првенству освојио две златне медаље. Тада је у категорији од 80 до 85 година старости освојио поменута признања иако је учествовао после два прележана инфаркта.
Атлетике се не одриче. Навикао је на ту активност, не може без трчања… „крв циркулише и тако одржавам виталност и умну и физичку“ – каже Матијевић. Трчи он деценијама и кад би се све сабрало, претрчао је километре и километре, сигурно би то била стаза, примера ради, дужине круга око Земље. Не зна Матијевић број освојених медаља јер неке су у витринама неке у сандуцима, лакше би било да се измере, па то искаже у килограмима.
Подсећамо се и оних првих из његовог студентског периода и оне које је освојио у Истанбулу, у 76. години, а само после две недеље од озбиљне операције колена и упркос саветима лекара да то не чини. Истрчао је тамо са завојима на коленима маратон и освојио медаљу.
Иначе, у атлетику је ушао давне 1947. године, као дванаестогодишњи дечак, тужан и уплакан пошто је од тадашњег тренера подмлатка Фудбалског клуба Слога најурен као један од криваца за изгубљену утакмицу. И почео је да трчи спринт на сто и две стотине метара у краљевачком Металцу, затим уз рад и школовање, у загребачком Динаму, у скопском Работничком.
Кад је у Скопљу завршио факултет вратио се у Краљево у свој матични клуб, где је од 1963. године био активан такмичар, председник клуба, тренер… Подигао је у то време прилично посрнули клуб, предводио градњу атлетског стадиона у Краљеву, „произвео” више млађих, касније познатих атлетичара, био биран за председника атлетских савеза Србије и Југославије…
Није због спорта запостављао напредовање у струци, што би се рекло, све што је Милан Матијевић радио, радио је за медаљу. Кад је завршио Економски факултет, магистрирао и докторирао на државном Универзитету у Скопљу.
И шта би Милан после био ако не први, на челу тада успешних предузећа, у два мандата директор Робне куће „Београд” у Краљеву, па директор Дрвног комбината „Јасен”, па истакнути стручњак у регионалној привредној комори у Краљеву. Био је, наравно, и политички ангажован, па је почетком осамдесетих прошлог века био председник градске владе, па потпредседник краљевачке општине…
У пензију, са 42 године радног стажа, отишао је 2000. године, а и данас је председник Друштва економиста Краљева, Друштва за неговање ослободилачких ратова Србије „Јово Курсула” у Краљеву, активан је у овдашњем завичајном друштву.
Др Милан Матијевић је стигао да напише и више занимљивих књига, хроничар је Краљева јер је писао о занатима, колонијама, железници, спорту и најтраженију и најчитанију књигу о краљевачким кафанама, иако је у њима понајмање боравио, као велики противник алкохола и цигарета.
– Шта ти пишеш о кафанама, кад си био – среће ме и пита мој пријатељ, нажалост данас почивши Миле звани Глиста. Ја му узвратим:
– Кад си ти био?
– Ја сад отуда идем.
– И, шта си видео?
– Ја, ништа!
– Па, ето ја оно мало што уђем гледам и после сам уз шетњу разговарао са старим краљевачким угоститељима…
И, тако је настала најбоља књига о краљевачким кафанама, посебно од новинара често цитирана па ће ускоро уследити и ново издање.
– План је да то издање промовишемо у свим овдашњим кафанама – каже нам аутор.
Тако ће Милан Матијевић надоместити оно што је у животу пропустио и за шта му не следују признања и медаље, а реч је дакле о подужем седењу у многобројним краљевачким кафанама.
Драган Благојевић
(коришћен део интервјуа из Политике 2020. године)