Душан Крстић, рођени Краљевчанин, са дипломом бечке Високе школе за трговину, 1936. године, као кандидат тадашње удружене опозиције, изабран је на функцију председника краљевачке општине и на том месту остао је све до краја 1941. Одмах по завршетку рата суђено му је, у познатој навијачкој атмосфери, у сали тадашњег хотела „Југославија“, у групи са још неколико оптужених, за сарадњу и помагање непријатељу у убијању и мучењу недужног становништва. Војни суд га је прогласио кривим. Изречена му је смртна казна стрељањем, а пресуда је извршена истог дана. Место где је сахрањен ни данас није познато.
Зна се да су, октобра 1941, здружене, а идеолошки супротстављене снаге четничких и партизанских јединица, које су тада ушле у борбу против немачког окупатора, држале Краљево данима у опсади. На нападе са више страна Немци су у самом граду одговорили одмаздом, масовним стрељањем недужног становништва. Покушаји локалних органа да се становништво заштити, да се спречи стрељање талаца, разговори делегације са немачким властима, напори владике Николаја Велимировића да се трагедија спречи, као и конференција која је тих октобарских дана одржана у хотелу „Југославија“, на тему како да грађани Краљева обезбеде свој живот, на којој је Крстић говорио, догађаји су који ни до данас нису довољно истражени.
Насупрот томе, деценијама је важила пресуда Војног суда, у којој је, поред осталог, писало да је Душан Крстић крив „јер је као председник општине од Немаца добио одређени број бланко објава да их раздели грађанима, како не би били хапшени и стрељани, а он их није разделио. Такође, немачкој управи дао је гаранције за грађане у центру и богатије, тако да је сиротиња са периферије, односно радници и занатлије, највише страдала. Немцима је Крстић дао списак породица оних грађана који нису били у граду док је био блокиран, тако да су после хапшени, стрељани а њихове породице малтретиране и мучене. Уместо да грађанима помогне, он није имао милости ни када су рођаци тражили од њега објашњење за судбину својих најмилијих…“. Због тог, наводног злочина, Војни суд га је 22. априла 1945. године осудио на смрт стрељањем, што је истог дана извршено, а одлуком тадашњих цивилних судова конфискована му је имовина.
У поступку за рехабилитацију, судско веће Окружног суда у Краљеву имало је увид у низ докумената, одлука, писама и сведочења више грађана који су тврдили супротно. Утврђено је да је Душан Крстић осуђен у монтираном процесу, да није био припадник ниједног покрета ни сарадник окупатора, да је добијене објаве делио грађанима који су тако напуштали град, не делећи их на сиромашне и богате, да није дао никакав списак грађана окупатору, да је, одмах после првог дана стрељања, саопштавао грађанима да не иду у команду, јер се стрељање наставља…
Имајући све те чињенице и доказе у виду, судско веће судије Смиљане Ристић усвојило је захтев за рехабилитацију недужно стрељаног Душана Крстића, поништивши одуке Војног и других судова, и прогласило ништавним казну конфискације његове имовине.
Мирољуб Дугалић