Да ли се Краљевчани сећају Занатске, Трговачке, Голубарске, Шоферске, Циганске забаве…? Зар је све нестало?
Неки ми кажу, да је зато што су нестала та занимања. Па, ако су нестали занати, и они наши стари некадашњи трговци који су све знали о сваком производу, а не као ови сада, набуџени и нафатирани нашим парама, не кажу ни добар дан када му уђете у радњу, нису морале да нестану и забаве? Што се онда, сада не организују компјутерске забаве?
Ако су нестали голубари, а краљевачки су били посебно познати узгајивачи, а забаве им биле најбоље и најпосећеније, зар је престала жеља за заједничким весељењем, дружењем?! А сећам се да је некада и нас Краљевчанин, маестрални Предраг Живковић Тозовац долазио на далеко чувене голубарске забаве у Краљеву. Зар су морале и забаве? Голубова и гугутки има и даље.
Али зашто онда нема бар оних циганских забава? Они бар нису нестали. Остали су и још су ту. Нема ни њхових забава, а њихове су, причало се, биле бас и највеселије! Или су можда, њихове забаве нестале зато што су им име променили. Док су се звали Цигани, били су веселији.
Аман људи, нису ваљда некадашњи и учесници и организатори оних дивних забава нестали?!
Ех, кад бисте само знали, како се лепо још увек сећам тих свих јануарских и фебруарских дана…! А забаве су се одржавале сваке године. Почињале су одмах после Божића и ређале се у низу током целог јануара и фебруара, све до почетка Ускршњег поста.
Генерално нисам била скоро ни на једној од тих забава, али сам само случајно или стицајем неких околности, била на једној, једва дочекавши да одем, па макар и на ту једну забаву, мислећи и надајући се, да никад није касно. Али, то је било негде пред сам крај њихових одржавања, тако да је то за мене била и прва и последња забава.
Али се, упркос томе, одлично сећам те атмосфере када се цео град припремао за сезону забава. Боже, кад се само сетим!
Крене се још од децембра, па и раније, да се планира на коју ће забаву да се иде. Било је пуно оних који су ишли на све. Због све те еуфорије, још увек чујем питање: “Где ћеш на забаву?“ Било је то неизоставно питање месецима унапред. И већ ми излеће слика женског договарања шта обући за коју забаву. Трчало се по “Стотексовим” радња, јурило се по материјале, рајсвершлусе, траке, конце…. Кроз гужву се провлачило по Робној кући “Београд”, касније у “Центротекстил” и у сваком случају у радњу “Позамантерија”.
Опседале су се најбоље шнајдерке, јер се тада, тих 60-70-80-тих година још увек све шило. Јурило се за избор фризуре, надметале се фризерке својим умећем и копирањем са светских сцена. Прелиставали су се страни часописи, тражећи оно све што ми још нисмо имали, али смо имали здраву жељу за учествовањем у радосном и престижном зимском догађају.
А тек чарапе! Боја свилених или најлон чарапа су одувек била најважнији детаљ. Тим поводом се сећам и својих првих најлон чарапа “Нада”, као и појаса са жабицама, које ми је купила мама у продавници “Узор”, на углу Омладинске улице, а сада, ето, не знам ни како се зове.
Ружица Ракочевић