ЉУДИ

НЕКИ СТАРИ РИБНИЧАНИ

У књизи „Рибничка кафана Слога“ коју је недавно објавио Мирољуб Божовић, он се као аутор и неко ко је проводио време у „Слоги“ сећа неких старих Рибничана који су посећивали ову култну кафану.

Мишо Главинић пекар, чији је хлеб одгајио много Рибничана. Моча из чика Мишових плехова остаће заувек запамћена. Била је то личност веома омиљена у друштву и један од најцењенијих Рибничана.

Вељко Лопичић Црногорац, заточеник логора Матхаузен. Вељко је био краљевски официр. Господин који је држао до свог изгледа. Увек дотеран са лепо негованим брковима. Задржао је црногорски говор са врло чистим изговором који је красио веома интелигентног и паметног човека,

Ратко Лазаревић чије се имање налазило преко пута „Слоге”. Пољопривредник који се између осталог бавио и производњом млека. Веома бистар, поштен и комуникативан човек.

Жико-Ћопо је молер, који је далеко био познатији као кафеџија. Шепао је на једној нози. Увек је био спреман за шалу. Његова чувена жалопојка да му је жена Појка тридесет година у болници (она је тамо радила).

Миљко Ташић је први и једини држао трафику. Преко његовог звучника на тераси смо први пут слушали радио апарат. Он је први који је бициклом отишао у Београд. Зато је добио надимак „Миљко Контра”. Био је један од бољих у убацивању шибице у чашу од два деци.

Божо Тодоровић опанчар је једна врло интересантна личност. Живот га је толико шибао да мислим, само је он то могао да поднесе. Врло често је седео сам за столом. Чашица „ракијце” на столу и његов поглед у даљину. Био је поштован од нас млађих и ако са њим нисмо имали неку директну комуникацију.

Тисо Вукадиновић–Бајко, фарбар фабрике вагона. Његови предњенепчани сугласници су се једва пробијали кроз зубе и шуштали веома карактеристично. Сви смо покушавали да га имитирамо а најуспешнији је био Боро Симовић. Имао је свој сто, у центру „Слоге” поред краљице пећи, у коју је неретко убацивао понеко дрво.

Рамо Живановић трговац грађом који се тешко кретао и са карактеристичним трзајима удова као последица купања у хладном Дунаву. И поред свега овога имао је возачку дозволу са којом је прешао хиљаде километара. У својим џеповима је увек имао повећу своту новца.

Драган Милашиновић „ветеринар”. Држао је коње и пружао ветеринарске услуге на подручју Рибнице и шире. Врло често је за своје колеге „професоре” обезбеђивао специјалитете од белих бубрега.

Раде Миновић веома савремени пољопривредник за тај период. Био је веома омиљен у овом друштву. Поседовао је огромно имање које је обрађивао најсавременијим машинама. Први је у Рибници купио ауто, Опел кадет. Важио је за једног од бољих „шибицара”. Навијао је за „Црвену Звезду” и волео је то да истакне веома бучно.

Вук Гајић, чувени шустер Гајо кога смо га пажљиво слушали јер је дуго могао да држи нашу пажњу. Било је ту прича о дединој воденици у Буковици где је хранио четнике и партизане. Дешавало се да са Гајом одиграм фудбал један на један у један час ноћу на Пролетерској улици. Цену својих услуга често је одређивао по материјалном стању клијента.

Шебо Тодоровић, мајстор за поправку бицикала. Занат је испекао у радњи бициклистичког клуба „Металац”. Одржавао је бицикле легендама бициклистичког спорта у Краљеву, Радошу Чубрићу, Жики Милосављевићу и другима. Уживао је да седи са старим мајсторима у масном оделу. Он је то са поносом носио како би доказао како се до мајсторског хлеба тешко долази.

Дуле Главчић, ковач, је имао своју ковачницу преко пута „Слоге” на имању Ратка Лазаревић. Правио је запрежна кола и бавио се поткивањем животиња. Волео је да прича о великим пословима…

Оставите одговор