Из књиге Владана Виријевића „Краљево, град у Србији 1918-1941“, у издању Народног музеја и Историјског архива из Краљева изабрали смо и објављујемо неколико одломака о плажама на Ибру у Краљеву.
– У данима летњих жега омиљено место окупљања Краљевчана била је река Ибар. Иако је у близини протицала и Западна Морава, она није толико привлачила њихову пажњу. „Често мутна, тиха, топла и подмукла са својим бројним вировима. Једино су је волели риболовци“, писао је краљевачки хроничар Добривоје Обрадовић Кондис. С друге стране, воде Ибра биле су бистре, зеленкастоплаве боје, „са брзацима у појединим деловима и тишацима“, дубине од два до три метра.
Сезона купања отпочињала је о Ђурђевдану и трајала до средине октобра, мада је код старијих Краљевчана постојало уверење да са овим ужитком треба престати након Преображења, када се, како традиција каже, „преображавају вода и гора“.
На Ибру је постојало неколико плажа. У горњем делу града, код Старе чаршије, налазио се опасни дубоки вир, тзв. коловрат, који је представљао прави изазов за пливаче. Речни таласи овде су ударали у високу стеновиту обалу и, под правим углом, нагло скретали у другом правцу. Низводно од њега Ибар је улазио у „казан“, где се вода умиривала и лагано настављала свој пут ка плићаку код „Мирине чесме“, где се налазило омиљено купалиште житеља кварта код кафане „Женева“.
Најопаснији део тока Ибра кроз Краљево налазио се у рејону „Ђавољих плоча“, између „Мирине чесме“ и електроцентрале. Застрашујући назив овог дела реке, у чијем кориту је било много стена и подводних плоча, опомињао је оне који вештину пливача нису најбоље савладали да га заобилазе. Краљево је имало и „војничку“ и „руску“ плажу. На прву, која је била позната и као „официрска“, а налазила се између дрвеног моста преко кога је прелазила „Гочка железница“ и гвозденог друмског моста, долазили су на купање војници и официри. Како су се неки од војника, немајући купаће гаће, купали наги, ова плажа је имала и атрибут нудистичке. Тридесетак метара низводно од дрвеног моста, између два крака реке, налазило се мало острво, оивичено врбама и тополама, чије лепе и песковите плаже су биле „резервисане“ за гимназијалце. „Руска“ плажа, смештена између „војничке“ плаже и градске кланице, била је стециште руских емиграната. Нешто ниже од ње, на ушћу реке Рибнице у Ибар, била је плажа на којој су се окупљали становници насеља Рибнице и аероколоније.
Главна градска плажа налазила се испод баште код електроцентрале. Шљунковита обала и плитка вода били су идеални за породице са децом и слабије пливаче, па су на њој биле највеће гужве. Ту су постојале и кабине за пресвлачење и два импровизована бифеа (код „тета Живке“ и Уроша Митића Мицка), у којима се, по приступачним ценама, могло освежити хладном кабезом, сладоледом, шљивовицом, пивом и салатама од парадајза и краставаца. Најјачи „удар“ на ову плажу био је недељом, када би градске улице и кафане скоро опустеле, а читаве породице се сјатиле на Ибар носећи у корпама и зембиљима шерпе са ручком. Док би се деца прскала, јурила или пливала по плићаку, а жене штрикале или препричавале варошке новотарије, „главе породица“ су у хладовини играле карте или шах, читале новине или безбрижно дремале.