И док, с једне стране, рукотворине текстилног покућсгва, попут ћилима, полако на- пуштају сеоске домове, оне својом несумњивом лепотом и складном орнаменталном композицијом, у неким детаљима постају део моде савременог света и управо се ту може видети њихова непролазна вредносг, коју је женска рука вековима стварала.
Истраживање је показало да постоји жеља да се сачува благо уникатног и ручног ткања, сгога не треба занемарити овај вид заната који представља најзначајнији сег- мент текстилног стваралаштва. Постоји интересовање да се овај стари занат сачува од заборава, те се оснивају удружења ткаља.
На територији Краљева настало је Удружење „Дар» власнице Светлане Богданић из села Милочаја, као резултат напора да се очувају традиционални занати, а првенстве- но ручно ткање. Светлана тка на савременом хоризонталном разбоју и за њу вештина ткања (коју је савладала на курсу ткања 1997. године) предсгавља нешто лично јер све што замисли она ткањем изрази, погледе на моду, на уметносг, на боју. Одувек је ради- ла ручне радове, плела је и хеклала, предиво ју је увек инспирисало а она покушава да свему томе дода нешто своје. Начин ткања је потпуно исги као некад а мотиве модификује и употребљава модерније материјале, као што је свила или комбинује свилу и памук. По њеним речима, комбиновање боја, мотива и предива доноси нов производ.
У домаћинсгву Шеклер на Рудну ћилими се могу видети у етно брвнарама које власници издају туристима, као и у ресторану „Бели багрем». То су ћилими који припа- дају власници Милијани Шеклер, изаткани су пре 50 година и донети су у нову породицу као мираз. Својим ћилимима она је желела да оплемени просгор и да на тај начин они поново заузму своје место у домаћинству.
Горан Милетић из Ушћа од 1994. године бави се израдом разбоја и до данас се може похвалити да је израдио око 1200 разбоја на просгорима бивше Југославије. Разбоје израћује од парене букве, јавора, јасена, трешње и ораха. Двехиљадите године је са групом жена које су се бавиле хеклањем, плетењем и ткањем основао удружење „Студеница» за очување старих традиционалних заната. Будући да појединци нису били превелики ентузијасти, удружење се угасило, али ткање није сгало. Горан је све време правио разбоје, путовао по Србији, опремао нове радионице и успостављао сарадњу са многим људима. Горан је изразио жељу да своје знање пренесе на будуће генерације како овај за- нат не би несгао. Исграјан је у тој борби јер сматра да је то веома креативан посао. О томе говори и чињеница да је многим терапеутским инсгитуцијама и бањским лечилиштима направио разбоје како би они били део терапије за пацијенте.
Виолета Цветаноска
(део текста из каталога „Шапат кроз вечност“)