Шест дана крваве и потресне трагедије (15 – 21. октобар) из Другог светског рата, било је довољно да се облак смрти надвије над Краљевом и угаси преко 2000 живота. Опомена и подсетник на масакр и стрељање невиних је Спомен-парк Краљевачки октобар. Овим свирепим чином Немци су крвљу исписали најтрагичније странице краљевачке исрорије. Шест крвавих дана одредили су неминовно судбину и променили ток историје Краљева. Данас се тих шест дана памте…
Сваке године, на годишњицу масакра, одаје се почаст стељаним Краљевчанима и подсећа се на незапамћени злочин који се не сме поновити. Крвава историја Краљева која је ту записана на простору од 12 хектара немо сведочи и ћути. И чека тај један дан у години. Да се тог дана о њој чује, запише, услика и сними, а онда мук све до наредне године. Осталим данима се предаје времену и простору, осуђена на (не)милост нашег заборава.
Историја мора тежити истини. Потребно је увек изнова истражити и испитати до сада познате историјске чињенице и детаље, који би сведочили и расветлили шта се и како тачно заправо догодило у најпотреснијим краљевачким данима из периода Другог светског рата.
Краљевачки Музеј и Историјски архив веома упорно и предано раде на томе да открију што више трагова и појединости и на тај начин дају допринос и разјасне што више недоумица и непотпуних информација кој су у вези са данима највећег страдања града Краљева.
Шта је мит, а шта истина?
Краљевачки октобар се често налазио између мита и истине. У за сада веома потресној и исцрпној студији „Краљевачки октобар 1941, Опомена, октобар- новембар 2011.”, аутора историчара, Драгана Драшковића и Силвије Крејаковић, говори се између осталог и о митологизацији и злоупотреби краљевачке трагедије. Само један од бројних митова о којима се говорило је тај да је број страдалих прелазио 6000. Да је чак било преко 7500 стрељаних Краљевчана, на укупну популацију од 13000 становника. Поуздано се, и документовано зна за нешто више од 2190 жртава. Све ово нема за циљ да умањи размере трагедије, већ напротив. Она се никако не сме увећавати без претходно утврђених чињеница и прикупљеног доказног материјала. Свакако да велике трагедије у историји једног народа просто изазивају и наводе на разне спекулације и нагађања.
Мишљење историчара Драгољуба Даниловића је да је циљ оваквих спекулисања да се цифра учини већом од самог догађаја. Јер је краљевачки октобар највећи симбол страдања. У новије време се према мишљењу професора Даниловића иде ка персонализацији. Да се утврди што више имена и презимена страдалих. Наравно, и наша је дужност према свим невиним жртвама да увек захтевамо и тражимо само истину. Свака сензација и покушај преувеличавања једне колективне трагедије је најозбиљније скрнављење свих невиних страдалих жртава. И то би требало да је јасно свакоме ко се озбиљно и посвећено бави истраживањима и прикупљањем доказа о историјским догађајима који су обележили животе наших суграђана. Лепота историје је према професору Даниловићу управо у томе што она трага за истином. Професор Даниловић посебно напомиње и истиче да би највише требало веровати подацима одмах након Другог светског рата. Све што смо даљи од неког догађаја поузданост информација је све мања.
У једном периоду обележавања овог трагичнг догађаја добили смо манифестацију под називом „Октобарске свечаности” коју професор историје Драгољуб Даниловић оцењује потпуно непримереном. Један такав датум у историји се никако не би смео злоупотребљавати у служби некакве идеологије. Такав непримерен начин обележавања није достојан човека ни цивилизацијског нивоа 21. века, мишљења је професор Даниловић. Наш однос према 14. октобру одређује и нас и нашу будућност.
Краљевачки Спомен-парк је у већини дана у години празан и неретко запуштен. Испраћа годишња доба, временске прилике и тек по неког случајног пролазника коме је он само пречица на неком свом путу. Нама остаје је да се подсетимо да он постоји и осталим месецима у години, а не само октобру. Један дан оплакивања у години једноставно није довољан. Потребно је више. Много, много више. Са намером, а не случајно и у пролазу. Наш немар или недостатак времена не би никако смео бити оправдање.
Архитекта Спасоје Крунић који је пројектовао овај меморијални центар једном приликом је рекао да то није никакав спомен- парк, већ гробље стрељаних. Никако нам се више не сме поновити ни вест „Спомен-парка „Краљевачки октобар” се сете само на годишњицу”. На том простору од 12 хектара где почива део наше историје, наше сведочанство и опомена и никако није место домаћим животињама, као ни разбацаном смећу. Он је део нас и наше најболније истине. Заслужује да нас има више.
И да се никада не заборави, нити понови.
Јелена Даничић