Крајем прошле године на неко боље место преселио се седамдесетдеветогодишњи Мишутка, кога је по овом надимку знала већина Краљевчана. Надимак је добио по једној представи у којој су главни “глумци” били медвед Мишко и медведић Мишутка. Како је добошар Мишутка увек био ситније грађе (јер га је мајка родила у седмом месецу трудноће, а у то време није било инкубатора), људе је његова појава асоцирала на маленог медведића Мишутку, па му је надимак из детињства тако остао за цео живот.
Само њему најближи знали су га по имену и презимену Милутин Јовичић, и да је рођен је 21. јуна 1943. године у Рашки. Две године касније, комплетна породица преселила се у Краљево за које је био везан читав Мишуткин живот. Завршио је машинбраварски занат у „Магнохрому“, а у том предузећу провео је цео свој радни век, у различитим деловима фабрике. Паралелно уз посао, свирао је у краљевачком ватрогасном оркестру. Слободно време је волео да проводи поред воде са штапом за пецање у руци.
Многи га памте као добошара. Иначе, Мишутка је као дванаестогодишњак започео своју „добошарску“ каријеру. Увек је био упечатљив на зачељу ватрогасног оркестра „27. септембар“, низак и ситне грађе, са добошем у руци… Дуго година био је шеф ватрогасног оркестра, а његов члан – дуже од шест деценија. Последње две године, због болести која га је начела, није могао да свира.
Краљевчани ће га памтити по увек ведром духу, по томе што је са оркестром музиком додатно улепшавао многа славља, али и по томе што је многе суграђане „плех музиком“ испратио на онај свет.
Због оних људских квалитета које је поседовао, Мишутка је био и остао једна од краљевачких легенди.