У Холандији, у близини града Едеа, у селу Гардерену постоји споменик српским војницима који су ту умрли од шпанске грознице по завршетку Првог светског рата. Споменик је открио холандски професор Јован Качаки, а од даљег пропадања привремено га је заштитио локални пастор Хајсан Хинкел, а уз ангажовање наше амбасаде и Новице Савића, председника клуба пријатељства у Холандији. На споменику је тада уклесано 29 имена страдалих заробљеника и натпис „Умрли за Србију. Благодарна отаџбина Србија“.
Међу њима је и Милош Гавровић из Милочаја који је 1919. године у својој 27. години пред повратак кући, попут десетине његових другова, преминуо од последица болести шпанске грознице.
Истраживачи су током „копања“ по холандским архивама дознали да се у периоду тог рата, на тлу Холандије, као неутралне земље а у складу са међународним конвенцијама и споразумом зараћених страна, нашло на хиљаде избеглица и затвореника. Међу тим војницима било је и 1.160 Срба. Но, у јануару и фебруару 1919. године, пред повратак кући, од епидемије шпанске грознице, умрло је 87 српских заробљеника и још петоро од других узрока. Тако су 92 заробљеника сахрањена у Холандији. У Гардерену 30, у Најмегену 19, Лонекеру 17, Дордрехту 15, Хенгелу 3, Ротердаму 2, Боргеру 2, Амерсфорту један и Нив Берти један. Али, сходно холандским законима ови гробови, после десет година нису морали бити сачувани па су се 1938. године југословенске власти договориле са представницима државе Холандије да се тела ексхумирају и пребаце у Чехословачку. Остало је једно, а два су била ексхумирана још раније, па је тако 89 ковчега транспортовано 18. маја 1938. године до холандско-немачке границе и у месту Вилеру предато Немцима који је транспорт требало да отпрате до Чехословачке. Где су завршили ти ковчези, да ли у некој масовној гробници српских војника, у Чешкој или Словачкој, ни данас се не зна.