Био је сликар, живописац, конзерватор. Годинама је обилазио манастире, чистио и копирао фреске. Откривао црте и резе древних записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе и своја поимања значења узрока и порука нишчих, богатих и несрећних, силних и убогих. Одболовао је исте болове које је боловао средњовековни живописац, веровао у вере светих записа, знак далеког и прошлог приближавао и осавремењивао.
Рођен је 22. октобра 1937. године у Читлуку, код Крушевца. Дипломирао је на Београдској ликовној академији 1960, у класи професора Недељка Гвозденовића. Наредне године излаже на Другом октобарском салону у Београду као најмлађи учесник. Магистрирао је 1962. на истом факултету. Највећи део живота је провео у Краљеву, као конзерватор Завода за заштиту споменика културе. Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника Краљева, Књижевног клуба Краљева и Хаику клуба Краљево. Таленат је понео од куће. Његова мајка је била први сликар наивац, а поред Милана Ђокића сликарски таленат су наследила и његова два сина, млађи брат и три братанице. Због тога се могло рећи да су Ђокићи најбројнија сликарска фамилија у Србији.
Увек се радо сећао наградног путовања у Париз, 1960. године. Тих двадесет и пет дана је константно ишао у Лувр, као и у друге музеје и галерије. Врло брзо је потрошио новац који је имао, па је непрекидно пешачио Паризом. Када је пошао у галерију у којој је била поставка Пикасових оригиналних дела, приметио је да му је једна ципела „зинула као код Чарли Чаплина„, рекао је у једном од својих многобројних интервјуа. Иако никада није напуштао фигуративно сликарство, знао је да каже: Слика мора да има неку скривену поруку и до те поруке мора тумачењем да се дође. Оно што није могао да изрази у сликарству, преносио је у својим песмама издатим у три збирке. Укратко, био је песник у својим сликама, сликар у својим песмама.
Његова кућа у Пљакиној улици, била је не само место где је живео већ и отворени атеље у коме се одвијао друштвени живот једне уметничке средине. Није имао телевезор да би му одвлачио пажњу, али се са рачунара увек чула тиха духовна музика, која га је опуштала, покретала и терала на размишљање. Када је 1. фебруара 2017. године у Ђокићевом дому, који је део културно-просторне историјске целине Пљакин Шанац букнуо пожар, у ватри у сликаревом атељеу су страдале годинама прикупљане бројне књиге из његове библиотеке и вредне слике овог уметника. Он сам у пожару је лакше повређен, а захваљујући брзој интервенцији ватрогасаца, у пожару није страдала читава кућа, иако је тешко оштећена. Изгорело је 50 слика које није могао да прежали, нити да надокнади, али се надао да ће оне које су му биле највише важне моћи поново да наслика, иако на други начин. Већ следеће године је преминуо у Краљеву.
Краљевчани су га поштовали и ценили због његове особине коју је сам описао: „Ни са ким нисам у завади. Такав сам као човек. Чини ми се да не бих могао ни са ким да се посвађам. Чак и ако дође до нечега, ја ипак волим да хришћански претрпим и да пређутим, јер неко може нешто у бесу и љутини да каже а да то не мисли. Ето, такав се трудим да будем!„.