Сада тек, када сам поново видео да је Мија Сарић умро 1977. године, схватам да је он умро као млад човек – имао је само 54 године. Тада ми се то није чинило тако. Можда зато што је када сам га упознао негде 1966. већ имао титулу легенде, а легенда, тако сам мислио, никако не може бити млада. Он је и тада, 1966. године, а имао је само 43 године, био легенда и изгледао као човек од којег се очекују сви одговори. Био је, тако су сви говорили, боем. Злобници би рекли да је то еуфемизам за пијанца, али за Мију тако нешто се нипошто није могло рећи. Лично га никада нисам видео пијаног на начин да је булазнио или се тетурао. Као омладинац, како ме је понекад звао (чешће ме је ословљавао са “шрафцигеру” или “курајберу”), покушавао сам, а да он то није знао, да се са њим надмећем у испијању коњака. Ја бих, по правилу, био тај који би после тога булазнио. Можда је то било зато што коњак, онај чувени баделов, нисам подносио, али сам га пио само зато што га је Мија пио. И не само ја.
Сви они који су држали до себе и који су се надали блиставој новинарској каријери прешли су са традиционалног рубиновог вињака на (хрватски) баделов коњак. Мија је, једноставно, био човек који вас одмах освоји својом духовитошћу, лепим говором и манирима правог господина. У то време господа су била забрањена, сви смо, тобоже, били другови, али Мију никада нисам чуо да се некоме обратио са друже. Он се, покаткад и иронично, људима обраћао, зависно од тога ког су узраста, са господине, госпођо, млади господине, госпођице. Иако су се многи мрштили када чују те мрске буржоаске одреднице, Мија је био доследан. Персирао је чак и ученицима средње школе.
У то време наше састајалиште је био бифе Дома друштвених у подруму зграде у којој су, осим «Ибарских новости» и «Магнохрома», биле смештене и тзв. друшвене организације. То место, које је данас, нажалост, затворено, називали су Рупом, али га је Мија, ипак, назвавши га «Фукси баром», можда најбоље описао. Ту, међутим, нису долазиле никакве фуксе у правом значењу те речи или их ми, ако су повремено и долазиле, нисмо примећивали. Заправо, било је то тада најелитније место у граду. Осим бучне и веселе новинарске братије, ту су се окупљали и адвокати, глумци, сликари, спортисти, песници, па и политичари. Због ових последњих Мија је, рекао бих, назвао кафану по најстаријем занимању на свету. Он, једноставно, није волео политичаре. Једног је, ипак, поштовао и дружио се са њим. То је био његов имењак Миодраг Јанић, председник општине, који је био наклоњен новинарима, а и сам је поседовао несумњиви списатељки дар. Јанић је био прилично образован и либералан, а то је у то време био један од највећих грехова. Зар је данас другачије? Наравно, како се и могло очекивати, Јанић је смењен са положаја председника општине из неких магловитих и трапаво образложених разлога каквих је увек било, а каквих има и данас. Један од тих разлога је, можда, било и његово дружење са новинарима у ресторану хотела “Југославија” у време када је редакција “Ибарских” била у самом хотелу. Мија је био смештен у једнокреветној соби са лавабоом и решоом. Истина, кревет је био избачен, а уместо њега је био убачен неки распали писаћи сто за којим је Мија исписивао можда своје најбоље текстове.
Са портала Круг – Драган Бајовић