Вероватно најзагонетнија појава од како је Краљева. Једни кажу да је био велики индустријалац, други да је остао само каменорезац. Једни кажу ватрени радикал, други кажу сарадник полиције. Наводни љубавник краљице Драге Обреновић и инспиратор завере која је постала позната у српској историографији као „Чебинчева афера“. Бар је ово сигурно, да овако живописну личност Краљево у својој прошлости нема. Уз много банкрота, лицитација, нових пословних успеха и политичких интрига, живот Михаила Чебинца (1857 – 1941) једва би стао у један опширан и узбудљив роман али на жалост, и ту би остало много места за измишљање и надоградњу.
Акционар, трговац, индустријалац и актер политичких догађаја с краја 19. века, који су потресали не само варош Карановац, већ и Србију тога времена. Био је имућан човек, поседовао је концесију на експлоатацију руда за ширу околину Краљева, рудник угља у Баљевцу (1904-1929); отворио је прву фабрику пољопривредних алатки и боја која је имала и млинове за камен и житарице; имао је каменорезачку радионицу за израду надгробних споменика. Имао је кућу на спрат на месту где је седамдесетих година 20. века изграђена Робна кућа Београд.
Сукоб радикала са двором, који је настао у време краља Милана и продужио се несмањеном жестином и у време његовог наследника, Александара Обреновића, био је пресудан за избијање Чебинчеве афере. Маја 1894. године, Чебинац је пошао возом у Дубровник, да се види са Петром Карађорђевићем, претендентом на српски престо, за кога је носио једно писмо. Поред тога, Чебинац је код себе имао и свој дневник у коме су били забележени сви његови састанци и разговори са разним људима. На железничкој станици Београд, Чебинац је ухапшен, а компромитујући материјал (писмо и дневник) је заплењен. Чебинац је задржан у притвору, а београдска полиција је ухапсила неколико радника који се помињу у његовом дневнику.
Србијом се пронео глас о великој завери против краља Александра Обреновића. Везу радикала са Петром Карађорђевићем доказивало је писмо заплењено код Михаила Чебинца. Суђење је започето 1894. године. На њему је Чебинац имао чудно држање. Давао је противречне исказе, теретио је себе и остале оптужене радикале. На крају суђења, иако се утврдило да се није радило о завери, већ о афери, сви притворени радикали, осим Јакова Ненадовића и Ђорђа Новаковића, проглашени су кривим и кажњени затвором. Након годину дана, Влада Стојана Новаковића је све осуђене амнестирала и они су пуштени на слободу. После тога Чебинац се трајно повлачи из политике.
Коришћен део текста Љиљане Жарковић