Тешко је, скоро немогуће речима описати шта је корзо, онима који нису имали то задовољство да одрастају после седамдесетих година прошлог века, на издисају самоуправне нам соцреалистичке домовине и доласка дивљег капитализма. Сада би се могло рећи у најбољем периоду цивилизације, у успону и дефинитивном слому свих најбољих карактеристика људског бића, а нарочито младежи. Било је то време рокенрола и поп културе, отвореног друштва, сексуалне револуције и освешћених појединаца и маса, време новостасале популације вундеркинда који су славили живот и своје учешће у њему. Било је то доба када су многи укорењени или наметнути табуи били преко ноћи одбачени и замењени слободом мишљења, говора и песме али и присније социјалне па и сексуалне комуникације. Свет је постао позорница до тада невиђене креативности, љубави и заједништва, мјузикл у којем је само још Сунца недостајало у задовољавајућим количинама. Много од тога примило се и овде, мада у мањим дозама и у складу са владајућом идеологијом брижљиво негованом иза такозване „гвоздене завесе“. Али нови дух новог света није могао да се заустави на граничним караулама и гранитним међашима.
Краљево је тада било један од оних градова који је по много чему пратио савремене токове и учествовао у њима, а корзо је био исечак тог света, минијатура цивилизације, окупљалиште младих на једном месту, светковина погледа, додира и мириса, магија колективног учествовања у животу у оном узрасту када млади људи оба пола судбински и ментално чезну за другом половином, да се остваре као комплетан спој.
Корзо је био то место где је свако изводио себе, међу сличне, својеврсна изложба на отвореном сазревајуће младежи,ревија лепоте, духа, потенције и актуелне моде примерено својим платежним способностима. Корзо је био својеврсна јавна тржница на којој јењ свако нудио себе тражећи заузврат неког или неку по својим мерилима и свом укусу, за неко време, за једно вече или за читав живот.
Корзо је, по дефиницији, шеталиште или главна улица у некој насеобини. Простије речено шетња главном улицом. У Краљеву је то била „Омладинска“ од тадашње бомбоњере где је сада пекара, па до „Задужбине“ где је данас „Лили“ дрогерија. Као и сам живот, од слаткиша па до жешћих и погубних опијата.
Нико не зна кад је и како започело то корзирање, по много черму специфично, када је та шетња „Омладинском“ од доколице или купохоличарске страсти „опарених“ Магнохромаца и вагонџија прерасла у организовани штрапац једних под знатижељним критичким погледима других, који су стајали по страни, на тротоару, обично ушанчени уз неко дрво, киоск или излог.
Вероватно да је до тога дошло спонтано оног тренутка када је саобраћај „Омладинском“ забрањен, што је био први услов да корзо заживи, а могло би се рећи и позив да се сада безбедна улица претвори у сабориште. Било је то много пре него што је бронзани солдат крштен у Милутина поново враћен на своје старо место, у сам епицентар краљевског града.
И корзирало се, бесомучно, масовно и без прекида, и када зима снегом заспе асфалт и тротоаре у „Омладинској“, кад ујесен читав град замирише на ајвар и печену паприку, а и лети кад сиџа умине, а лахор проструји градом доносећи дах свежине и мелодични шапат ибарских таласа. И све се понављало између две поменуте тачке у временском интервалу од 18-21.
Као по команди, за кратко време улица би се испунила упарађеним телесима озарених појединаца и бучних групица које су са свих страна стизале на зборно место, као на појило.
Било је то време када су у животе младих спектакуларно улазиле фармереке (Левис, Реј Роџерс, Супер рајфл…), као статусни симбол нове генерације, али и дугосвирајуће ЛП плоче са хитовима мајстора западног света (Битлса, Ролигстонса, Дилана, Дорса…). Време диско клубова и концерата у Хали спортова које ће ипак и понајвише бити упамћено по „Безименима“ домаћем саставу за који се слободно може рећи да је био краљевачки Дип Парпл. Било је то време када је Краљево у свим областима имало своје представнике у земљи тродупло већој и бројнијој него што је ова сад.
Рекох већ да је корзо немогуће речима дочарати, за то су потребне уши, нос, поглед, сва чула максимално наштелована да би се осетио тај електрицитет младости, тај магнетизам пожуде и изазова, та енергија страсти разиграних хормона и очај неузвраћене наклоности и симпатије.
Грациозне Краљевчанке, тада надалеко чувене, поред сира и кајмака, по својој лепоти, понос и бренд краљевског града, у својим најбољим издањима, одабраној гардероби, после вишесатног стајања пред огледалом, као Пепељуге брижљиво и бајковито дотеране, зачешљане и намирисане закорачиле би на угажени асфалт мамећи својим пожељним прсима и задњицама опседнуте и распамећене кибицере, као ласте на жици нанизане дуж обе стране улице. Мирис светских парфема, дезодоранаса и пудера ко зна где и како набављених, мешао се са мужјачким знојем распаљених младунаца у какофонији једва чујног добовања високих потпетица тек задевојчених цуретака.
Наравно, сву пажњу су привлачиле оне слободније које су јавно демонстрирале своје самопоуздање и раскошне дарове мајчице природе којима су замагљивале зенице устрепталих пацера тек осенчених свиленкастим чекињама изнад и испод усана, али и оне које су вешто инсталираном срамежљивошћу или увежбаном пасивношћу уздигнутих глава ходале као отеловљења девичанске честитости и смерности. Препознатљиве су биле и, по својој рустикалној опуштености , додуше малобројне, „гарнизонке“. Милоснице су то биле које су на себе преузеле надасве мајчинску улогу да „залегну“ као испомоћ загорелим „гуштерима“, „фазанима“ и „старим кукама“ у плавичастим и маслинастим униформама, који су са свих страна лепе нам домовине били приведени овде да одслуже војни рок. Било је и других, свега онога што један град може да изнедри, од шашкастих креатура ометенеих у развоју, какве свака касаба има, до врхунских ауторитета у ономе чиме се баве. Али сви они спадају у „остале“, у оне који су ту да би били виђени, а корзо је, пре и после свега, подразумевао обострану активност, видети и бити виђен, пустити да се допаднеш некоме или чекати да се неко допадне теби. Корзо је и постојао зато да би они који су у времену парења као биолошке функције могли себи да нађу пар, то је бар просто. Јер суштина корзоа је спаривање расутих и распарних појединаца и појединки, као на шаховској табли, њихово довођење у ред и припрема за партију која се животом зове, а чије резултате видимо данас у већ средовечним Краљевчанкама и Краљевчанкама који су тада били тек нестрпљиви сперматозоиди. Дакле, ни корзо, као ни многе друге ствари у то време, није био нимало једноставна и неозбиљна ствар. Напротив, била је то озбиљна приредбаа, мада се није тако чинило. А све то благо заоденуто пивским испарењима, дуванским димом и мирисом сланих семенки, које је продавао легендарни Цале.
А онда би, око девет, нагло као што је све и почело, као по наређењу или у евакуацији, за само неколико минута улица опустела, занемела и утонула у мрак прошаран бљештавим светлом љупко аранжираних излога. Онда би се појавили чистачи да однесу хрпе љуски печених семенки, целофана, станиола, кесица од бомбона, папирних марамица, згужваних паклица и тоне накарминисаних и сажваканих опушака. Читав арсенал отпада који би за само пар сати преплавио град који је тада важио за један од најчистијих у Југославији.
А асфалт као да је за вечност памтио грациозни мимоход краљевачких лепотица упијајући њихове очаравајуће мирисе, пригушени кикот, њихово заводљиво њихање куковима и изазовне погледе упућене онима са стране кроз немирне праменове намирисане и брижљиво зачешљане косе. Тишина би завладала на тој позорници где су многе љубави започињале, где је било могуће срести љубав свог живота која би у другачијим околностима заувек остала неоткривена. Многи би срећници остварени контакт наставили у неком од градских паркова који су ујутру покривени употребљеним кондомима воњали на блуд и телесне излучевине. Други би, неостварени као заводници или ловци на локалне добродушне и предусретљиве љубавнице, уточиште потражили уз пиво и гирице са друштвом у „Лондону“ или „Паризу“. Трећи, не губећи наду и веру у оно што нови дан носи, вратили би се својим кућама, до сутра, до нове шансе и новог учешћа у овом спектаклу емоција, покрета, глуме и испуњених или неостварених очекивања.
Осим те основне сврхе корзо је био место где је свако могао да се види, да се чује и додирне. У једном тренутку сви су били на истој локацији, доступни и опипљиви, што је данас незамисливо. А већина оних који су стајали по страни имала је своје место, своје дрво уз које су ординирали и свакоме у сваком тренутку били на располагању, без цимања и без смс-а. Они који су уживали статус осведочених градских фрајера, признатих и поштованих фаца ове уличне феште, углавном су стајали испред тадашње „Муње“, преко пута данашњег „Пеливана“. То је била елита, а остали лево и десно од њих, од бомбоњење до „Задужбине“ у којој су и тада уточиште налазили осведочени краљевачки алкоси. У таквом поретку, где је на једном месту било сабрано све што вреди и не вреди свако је знао где му је место на градском нивоу, и ту није било фолирања.
У толикој и таквој концентрацији пријатеља, познаника и школских другова било је лако нажицати шаку сите, банку по банку. Био је то саставни део тадашњег живота, куриозитет који се одомаћио и усталио, начин да се масовно сиромаштво које нам је представљано као благодет социјализма братски и сестрински подели и да сви буду задовољни, макар минимумом младалачких потреба у виду цигарета, неке флаше пива и обавезне карте за биоскоп.
И ходало се тако у том шпалиру, том својеврсном „топлом зецу“ као посматрани или посматрач, као мамац или ловац, у тој игри која је била саставни део уласка у свет одраслих, а могло би се рећи и његов најлепши део пре него што је тим истим животима или, боље речено, животима потомака поменутих шетача загосподарила електроника и свуда око њих се простро блистави и раскошни свет геџета, типки и екрана, масовно лудило наспрам којег увек стоји усамљени појединац, без оног еха високих потпетица успаљених шетачица на краљевачком шеталишту, без оног неодлучног сјаја у оку јуноше наслоњеног на дрво са цигаретом заденутом у угао усана, спутаним оном тада потпуно исцрпљујућом и дефанзивном дилемом: “А шта ако ми да корпу?“. А и то са корпом био је саставни део корзоа, чак би се могло рећи услов да се корзо настави, да траје док свако не нађе свој пар, своју копчу са којом ће наставити живот. Јер корзо је, заправо, био баш то – парада поноса, лепоте, младости и страсти…, за наставак живота.
Иван Рајовић