И данас, у осамдесетпетој години живота, успешном спортисти и омиљеном Краљевчанину падобранство је велика љубав, изнад које су само породица.
Зоран Павићевић, легендарни падобранац и свестрани спортиста, мирне пензионерске дане проводи у својој кући у Јовцу надомак Краљева окружен бројним спортским трофејима међу којима посебно место заузима диплома светског рекорда постављеног пре тачно 65 година.
-”Сећам се с поносом сваког тренутка тог догађаја који је трајно остао урезан у мом сећању. Рекорд сам преузео од славног совјетског у падобранству, Александра Бобинског, који је проглашен заслужми, мајстором спорта тадашњег Совјетког савеза. У то време то је била права спортска сензанција и истински подвиг, прича Павићевић.
Зоран је имао прве летове у једрилици, у лето 1954. године. А исте те године, али с јесени, имао је и први од пет скокова из авиона. Годину дана касније, Зоран је већ био такмичар. На првенству Србије, у Трстенику, само у једној дисциплини није био први. У генералном пласману заузео је друго место, и то због подвале једног такмичара, који је пропратни задатак урадио на недозвољен начин. Али, то је заборављено. На југословенском такмичењу за омладинце, 1956. године у Вршцу, Зоран је приликом првог скока угануо ногу. Трпео је болове, али није одустао. Када се поново нашао на крилу авиона, пилот је приметио сузе на његовом лицу, па га је питао: ,,Шта ти је, зашто плачеш?” Зоран је мирно одговорио: ,,Ништа, иду ми сузе од среће, зато што скачем”. На том такмичењу освојио је шесто место, али довољно да њих десеторица стекну право да скачу из авиона са висина већих од три хиљаде метара. Каква радост! Али, закратко. Повређена нога му је толико натекла да није могао ни да хода. Касније се испоставило да није морао да жали, јер се десио квар на авиону. Скокови су, наравно, отказани, а падобранци и пилот безбедно су се спустили на земљу.
Зоран, затим, уписује студије права у Скопљу, али не запоставља падобранство. Паралелно са студијама ради у једној фабрици, самофинансира се, а слободно време проводи у тамошњем аероклубу. Већ после два- три положена испита, Зоран наставља да скаче и да се усавршава у падобранским вештинама. Једнога дана, у Битољу, на такмичењу у скоку са две хиљаде метара ,,на крст”, како се међу падобрацима говорило за циљ обележен на земљи, за наступ се спремао и Зоран. До тада, свако ко је скочио педесетак метара од циља, тај је био ,,марка”. На ред је дошао Зоран. Први пут, други пут, трећи пут, тек двадесетак сантиметара више од пет метара. Сви други, пре и после његових скокова, били су удаљени од циља по педесет, па и сто метара. Какав резултат! То, међутим, још увек није ,,мирисало” на нешто што ће и до данашњег дана бити историјско и непревазиђено. Тек је случајношћу управо Зоран открио да је реч о светском резултату. Наиме, истог тог дана, прочитао је у неким специјализованим новинама да је светски рекорд до тада износио нешто мање од седам метара и да га је постигао Рус Бобински. Због тог скока, Рус је постао заслужни мајстор тадашњег Совјетског Савеза.
Међународна ваздухопловна организација у Паризу званично је потврдила да је Зоран Павићевић поставио нови светски рекорд у падобранству. И? Са данашње тачке гледишта – ништа. Зорану јесу уручена највиша међународна и југословенска признања, и он та одличја данас има у свом дому, али… Пре тога ,,али”, још мало, редом, о успесима. Готово да није било такмичења, било у Југославији, на Балкану или у Европи, на којима Зоран није побеђивао. Скромније речено, није било такмичења на којима Зоран није освајао медаљу, пехар, значку или диплому. И то, као од шале. Да није било тако, зар би Зоран данас имао пуна два кофера разноразних признања. Нико такве резултате није имао ни пре, ни после њега. Конкретно, као врхунски падобранац, награђен је са сто двадесет медаља, махом златних, сто двадест диплома, углавном за прва места, десетак статуа, исто толико пехара, безброј значака, највише златних и дијамантских…
Е, то је оно: са данашње тачке гледишта, тај светски рекорд не значи ништа. Јер, по нашем закону, који као да нису писали људи, и да не може да се промени, Зоранов светски рекорд не спада у олимпијске дисциплине! Чудно, тужно, како год да се каже. И то је та увреда, и то је то понижење које је доживео светски рекордер, и због кога не може да има националну пензију.
-”У неколико витрина пуних вредних признања поменуо бих дијаманстку, златну и сребрну плакету Ваздухопловног савеза Југославије, значку “златни орао”, и многа друга, а од друштвених признања Диплому заслужног грађанина града Краљева, велико признање Српске православне цркве и последње Златну плакету и “Златног орла.” Искрено, требало би ми читав сат да побројим рекорде и признања”, каже један од највећих падобранских асова које су некадашња Југославија и Србија имали.
Зоран Павићевић током каријере пропутовао је свет, Америку, пола Европе и упознао многе познате личности не само из области спорта. С турским премијером Еџевитом разговарао је 1981. године сат и по иако је разговор требало да траје десетак минута. Примио га је пољски председник Едвард Гјерек, у Америци се руковао с 40 америчких конгресмена.
-”Цену успеха и спортске славе платио сам бројним и тешким повредама. Пет пута сам ломио ноге, три пута руке, пршљенове, али сам после повреда био још упорнији и успешнији”, прича Зоран и додаје да је после тешке повреде поставио светски рекорд.
Овај витез неба, како га многи зову, скочио је око 3.000 пута са висина од преко 1.000 метара. Првак тадашње Југославије био је 16 пута, освојио 103 прва, друга и трећа места на такмичењима широм света.
Падобранство није у породици оломписких спортова и због тога Зоран Павићевић није остварио право на националну пензију. То је, каже спортска и друштвена неправда. Са супругом живи са скромном пензијом, али се не жали. Да поново почиње спортску и животну каријеру опет би, каже, био падобранац.
Драган Благојевић
(коришћени делови интервјуа са РТС-а и Ибарских новости)