Лаки, како су га звали најближи, је припадао групи музичара који су обележили југословенску рок сцену крајем прошлог века. Иако рођен 1956. године у Новом Пазару, од своје треће године је живео у Краљеву. Већ као петогодишњак је тражио од родитеља да му купе хармонику, а прве часове је похађао код педагога који је преферирао класичну музику. Лазу је, пак, много више интересовао рокенрол, што директору тек отворене музичке школе у Краљеву није било по вољи. Интересантно је да је на почетку свирао саксофон, али након што су му родитељи купили органицу „Бамби“ прелази на клавијатуре, и са Чомбетом и Кикијем оснива први бенд који је свирао по краљевачким игранкама без имена, па су прозвани “Безимени”. Пробе су одржавали у просторијама КУД „Абрашевић“ у Дому друштвених органазиција, а први званични наступ су имали на дочеку Нове године 1970. у холу Народне банке, у центру Краљева. Углавном су свирали обраде страних и домаћих хитова, али су имали једну ауторску песму „Маштарије“, коју је написао Лаза, а налазила се на компилацији „Летећа дискотека Зорана Модлија“.
На једном од наступа „Безимених“ у Бечићима, састав је привукао пажњу Бокију Милошевићу, па је Лазу повео у Београд да свира уз Лепу Лукић, али му је то брзо дојадило и 1975. године прикључио се “Смаку”. У октобру 1976, на наговор Горана Бреговића, прелази у “Бијело дугме”, али их је напустио после две године. Постао је најтраженији клавијатуриста у Југославији, а списак људи с којима је радио или их пратио на турнејама изузетно је дуг.
На Филмском фестивалу у Сопоту 1984. године добио је прву награду за музику из филма Лазар, а такође и Златну медаљу Београда на 36. и 39. фестивалу анимираног филма. Компоновао је музику за филмове Заборављени, Свето место, Велика фрка, Лепа села лепо горе, Нечиста крв и још многе друге.
Био је гост на више од хиљаду плоча музичара најразличитијих жанрова. Естрадну награду Србије добио је 1986. године, а неколико пута узастопно проглашаван је за клавијатуристу године преко анкета у музичким часописима. Током своје успешне каријере одржао је преко двеста соло и око две хиљаде групних концерата. Иако је због болести био принуђен да користи колица, 2005. године, појавио се на повратничкој турнеји Бијелог Дугмета која се одржавала у Београду, Сарајеву и Загребу.
Последње године Лазиног живота су биле тешке. Болест га је приковала за инвалидска колица, али то није могло да смањи његово велико срце, његову енергију и љубав према музици, животу и људима. Лаза Ристовски је преминуо 6. октобра 2007. године, а сахрањен ја на Новом гробљу у Београду.