(КВ)АРЉИВО ЛЕТО ’78

 

Те, 1978.године Рокери с Мораву почеше да шишају овце заједно са Стојадинком а Здравко Чолић беше епицентар земљотреса који је путовао широм СФРЈ. Светом се ширила нова филмска грозница звана ‘’Бриљантин’’, док су се Rolling Stones са врхова топ листа свима плазили великим хитом ‘’Miss You’’. Чупави Марио Кемпес је постао најбољи стрелац фудбалског првенства у Аргентини, на коме су домаћини тријумфовали победивши у финалу Холандију са 3 : 1, а у биоскопу ‘’Ибар’’ се тражила карта више за домаћу комедију ‘’Није него’’ чији је епилог заједнички одлазак актера филма на историјски концерт ‘’Бијелог Дугмета’’ код ‘’Хајдучке чесме’’ на којем су промовисали нешто раније издат албум ‘’Ето, баш хоћу’’.

А ја сам тог, (КВ)арљивог лета ’78…Ето, баш хтео! Да будем блесав…и вала нека сам ! По цену, да када ‘’Будем мртав и бео’’ моју душу вечно препустим дубинама Казана па нек плива заједно са шаранима и сомовима у њему. Мада су ми резервне варијанте у животу тада још биле да глуварим ‘’Кумовом сламом’’ заједно са групом ‘’Леб и Сол’’ и ванземаљцима које сам жељно ишчекивао на Ратарском имању након гледања филма ‘’Блиски сусрети треће врсте’’ или да бар постанем нови члан ‘’Тајне групе ТНТ’’, ако ништа друго. Али за све се питао Број 1… наравно!

Током летње Сиџе сам по већ устаљеној шеми кулирао у хладовини кајсија мог великог дворишта зараслог у срећно детињство и сладио се са њима. Око мене је била разбацана гомила стрипова и “Политикиних забавника” које сам просто гутао да бих у животу мање лутао.Одлазак на плажу Женева, пецање и купање на Ибру су наравно били саставни део мојих дневних ритуала, док сам у поподневним часовима када мало прелади играо лопте или кликера са клинцима из улице. Након тога је обавезно следило испијање хладне кокте код содаџијке преко пута Мале пијаце.

Топле летње ноћи су наравно биле резервисане за дечје враголије као што су тражење по мапи и играње жмурке. Па када се уморимо од свега, цела екипа поседа на дугачку ограду мог дворишта где је традиционално био скуп несврстаних из улице Танаска Рајића. И тако су се свако вече дружили стари и млади из краја а ми клинци смо највише упијали речи оних којима је припала част да својим родјењем најаве луде шездесете за разлику од моје која је са атерирањем на Месец одсвирала бис једној лудо креативној и бунтовној епохи.

И онда… једног летаргичног поподнева је на моје бубне свом силином камене секире закуцао ‘’Дух који хода’ а није се звао “Загор Те Неј”. Док сам ишчитавао страницу “Политикиног” забавника која се бавила актуелностима из света музике и заљубљено гледао у Кејт Буш која се са “Орканских висова” преселила на прва места топ листа и победнички махала Екскалибуром, једва чујно је из радија допирао ритам који ми је скренуо пажњу. Појачао сам звук и као омађијан следио заразан враголасти риф који је уз демонски бубањ и бас, који као да су допирали из тајновитих шума Дарквуда, и Јерихонску дувачку секцију предводјену борбеним покличом животиње Ерик Бардона рушио све зидине око мене. Од силног скакања сам угануо кревет по коме сам изводио ратнички плес заједно са великим поглавицом рока и његовим ратницима који су неумољиво испаљивали ритмичке рафале по мојој соби најављући тако будући Дон Кикотовски рат против естаблишмента. Спикер је на крају 14 минутне песме само кратко рекао да је пустио песму Tobacco Road, Eric Burdona и групе War!

До тог тренутка сматрах да сам последњи романтик на овом свету што се споро креће и чека рај али се заплет у моменту драматично променио па сам тражио “Други начин” да свакодневно листање “Дневника једне љубави – Јосипе Лисац” заменим “Животом у чизмама са високом петом – Даде Топића”. “Лет изнад кукавичјег гнезда” је могао широм да размахне своја крила а “Голи у седлу” су узјахали моје срце уместо моћних Харлија потерали га дуж “Дуванских друмова” душе.

Уместо стрипова и фаталне “Црне Даме” са Женеве – како смо је иначе звали, а која је давно пре “Малене” својом појавом мушком делу публике из “Старе чаршије” отпевала да само могу да “Сањају да је имају”, преко ноћи су предмет моје пажње постали мистериозни чупавци који су се свакодневно шуњали по крају вукући гомиле плоча и инструмената. Решио сам зато да наредних дана пратим њихове трагове до “Куће излазећег рока” за коју сам веровао да је у “Старој чаршији”.

Једна од свакодневних станица ми је иначе била Кловерова кућа поред “Дома ЈНА” одакле је често допирала гласна музика, па сам увек извесно време кулирао у тој мојој првобитној дискотеци а настављао бих након музичког интермеца да весело скакућем калдрмом све до куће. А онда сам једног дана, режираног од самог велемајстора Марфија, изненада променио руту па кренух непланирано улицом Војводе Степе према Малој пијаци…

Испред локала у приземљу дугачке зграде постојали су отвори кроз које су током јесени убацивана дрва и угаљ у подрумски простор. Један од поклопаца је био мало подигнут тако да сам јасно чуо звук гитара и бубњева. С обзиром да ми “Мистерија организма” данима није давала мира, решио сам да загризем јабуку која се нудила из дубина ундергроунда. Ушао сам у улаз зграде и сишао низ степенице пратећи лутајући соунд. Лако сам лоцирао подрум из кога је допирала свирка а онда сам кришом кроз отвор на подрумским вратима покушао да установим “Ко то тамо пева”. На зиду подрума сам прво угледао плакат на којем је писало “ Perpetuum Mobile” што ме је прво асоцирало на неки тајни Грунфов патент . Рекох себи па ови су тајнији од “Тајне групе ТНТ” а вероватно са њима и деле заједничке просторије. Уместо мојих омиљених јунака, препознао сам два чупавца чијем кретању до тада нисам могао да удјем у траг….били су то Шицко и Симе, чланови групе Perpetuum Mobile.

Неких две године касније…након мог случајног открића, преселих се у прадедин стан који је био недалеко од места првобитног греха, комшије су данима узнемирено причале о несрећи у којој је трагично изгубио живот Дејан Царићевић – Чапи који је живео у тој згради и био један од чланова групе. Тада сам скапирао да је бенд највероватније вежбао у његовом подруму. Садашња „Цвећара“ је колико памтим баш изнад тог подрума па се још увек надам да ћу Броју 1 мазнути његову “ биљежницу“?

Овим догадјајима из мог детињства је покренута машина која пркоси законима физике и још увек ме тера на бесконачно кретање “Дуванским друмовима”…. ”THE ROAD GOES ON FOREVER AND THE MUSIC NEVER END”

 

Дон Кикот