Посебан феномен урбане слике Краљева био је корзо. У усменој традицији Краљева и данас живе сећања и анегдоте са краљевачког корзоа током касних четрдесетих, педесетих и шездесетих година ХХ века. Ради што веродостојнијег приказа тадашњег духа времена, као прилог морамо цитирати комплетан текст Богдана Мрвоша, познатог песника, приповедача, есејисте, књижевника, критичара, новинара и преводоца са енглеског и француског језика који је 1987. године објављен у Ибарским новостима:
„Краљевачки корзо педесетих и шездесетих година био је „најважнија споредна ствар”, не само овдашње младе генерације, него и онога што се зове активни део становништва. На корзоу су се зачињале сваковрсне догодовштине, збијале шале, доносили и односили гласови о свему и свачему, стицала познанства и, наравно, рађале прве љубави. Свет одраслих, занет својим бригама, стизао је ипак да испод ока мотри шта се збива дуж улица Омладинске и Лењинове, са посебним „освртом” на онај круг код споменика. Три ударна сата корзоа у то време, била су између 18 и 21 сат (данас је корзо најживљи од 22 до поноћи).
Постојала је читава мала типологија шетача и конзумената овог вида јавног живота, једни беху тек пролазници: протутње корзоом и незнано куд нестану. Други би окренули неколико кругова, видели кога треба, договорили се, попричали па отишли за својим малим и великим задовољствима. Трећи, тзв. „сидраши“ окачили би се о неко њима важно место и шацовали реку пролазника. На посебним котама: Лондон, биоскоп Сутјеска или Комора, Задужбина и (нарочито) подно оног Србина са шајкачом и пушком стицао се најпробраније или најгрлатије друштво свих генерација.
У самом кругу код споменика било је посебно важно нешто духовито и брзо ланути – али тако да се „искидаш од смеха”, да се твоје речи памте и (ако икако може) препричавају. Славу „прве лиге” краљевачких штосера у оно време имали су: Шкула, његов брат Гуто, Васке Ђуровић, Ацо Шаров, Флегер, Џамбо, Карло, Ћогиан, Ацо Слепац. Њима би се, са промењивом срећом, придруживали Ђокица Барон, Нишки мали Рашо, Јофан, Гембо, вечна „уседелица” Мија Сарић и још бар двадесетак кандидата за добар глас.
Корзо није трпео глупост, спорост, примитивизам и себичност. Богме ни цицијашлук. Кад је извесни Милочајац, у гимназији, на часу, лупио да „фосфор човеку користи да би му светлеле очи” – то је још исте вечери, знао сам млади краљевачки свет. И гаф се затим, даље препричавао. Ту, код споменика, смишљена је и она игра „прозивања”. Са безбедног растојања зовнеш неког по имену или презимену, и док се он окреће на све стране, ти се „мртав озбиљан” у себи смијуљиш. После неколико прозивки, жртва најзад схвати да је насамарена и журно одлази, док јој по петама бију салве смеха.
Корзо је помно неговао типологију карактера. Тако је, извесна Дара ноге „прала у флаши”, најгорег фудбалера Слоге молили су да се следеће недеље „повреди” (да не би играо). Песник Драган Илић „студирао је” за Гасу (знаменити краљевачки пијанац). Извесна Мица имала је „две леве ноге”. Агроном-студент био је „агрикола”, муцави Петар – Перикле и многи други знани и незнани. Кад је, једне вечери, познати заводник Миле прошетао корзоом са кршном лепојком сумњивог укуса у облачењу, испод стеновите липе, неко је Милету добацио: „Води то под обалу“ (тј. доле, у мрак код Ибра). Тако се родио локални израз који, колико знам, траје и данас.