Ако се којим случајем нађете у Краљеву и ваш домаћин вам каже: „Нађимо се код Тенка», немојте се збунити што на предвиђеном месту од тенка нема ни трага ни гласа. Баш на том месту, сада Тргу Светог Саве, налазио се прави правцати тенк или, тачније, споменик посвећен тенковима који су учествовали у првом покушају ослобађања Краљева октобра 1941. године. Нажалост, настрадао је као колетарална штета историјског ревизионизма и паланачког политичарења када је локална власт коју су чиниле Демократска странка Србије и Нова Србија је усвојила Програм уређења грађевинског земљишта, што је подразумевало и преуређења овог трга. Било је то 2007. године, градска Скупштина је усвојила Програм, а затим спровела конкурс на којем је победило архитектонско решење групе аутора из Београда. Све је реализовано у лето 2008, од када тенка више нема. Уместо њега, ту је сада празан простор који чине некакве степенице, фонтана која је наводно требала да свира и мења боје и пар стабала, и многи Краљевчани ни данас, десет и више година касније, нису задовољни изгледом новог трга и жале за тенком.
Откуд тенк на градском тргу? Почетком октобра 1941. године, у нападу здружених снага оба покрета отпора на Краљево – сетите се четничког евергрина «Над Краљевом жива ватра сева» – поред осталог су учествовала и два тенка, марке Хочкис и Рено. Претходно су отети од Немаца у другим борбама, преуређени у фабрикама покрета отпора и дата на располагање онима који су учествовали у нападима на Краљево са идејом да га ослободе и припоје остатку ослобођене територије у Србији. Један од тенкова је стигао до центра града и по сведочењима очевидаца, пуцао на хотел „Париз» у ком су били смештени немачки војници. Други је стигао до места где ће касније и бити постављен споменик.
Састав посаде је дуго био предмет спорења, па се лицитирало бројем једних и других, у зависности од политичког опредељења. Чињенице говоре да је у питању била мешовита посада и она у извесном смислу симболизује заједнички покушај идеолошки супростављених страна да ослободе Краљево. Касније, након ослобођења Краљева, поставља се споменик „Првом партизанском тенку», како је тада назван, испред Дома ЈНА или Цркве Свете Тројице, далеке 1964. године. Аутор споменика, простора и постамента, био је Александар Васиљевић, а тенк типа „Стјуарт» је дао локални Гарнизон ЈНА у Краљеву.
Споменик је постао место окупљања, дружења, блејања, првих пољубаца и свега што чини живот једног града. Ипак, некима је једноставно био трн у оку. Борбе супростављених идеологија су се наставиле и након завршетка рата, па су након распада Југославије новонасталу ситуацију искористили дојучерашњи губитници. Краљевачка чаршија је била бомбардована образложењима стручњака различитих фела зашто је потребно уклонити овај споменик. Тако смо могли да чујемо како је у питању симбол братоубилачке борбе, што историјски апсолутно није тачно. Јер, управо је супротно – тенк је био симбол заједничке борбе два идеолошки супростављена покрета отпора. Било је оних који су упозоравали да тенку није место међу цивилима, већ у касарни јер је, тобоже, у питању строј за убијање људи и као такав, симбол милитаризма. Свакако је најбизарнији разлог због кога се захтевало уклањање тенка то што својом цевком, наводно,„гађа» директно у други споменик, Споменик српским ратницима на градском тргу.
Разлози су свакако били разноврсни и сасвим се уклапају у контекст српске културе сећања или као што историчарка уметности Сузана Новчић сматра, „културе заборава», то јест, „трауматичне ситуације када се на сваких пола века или нешто краће брише све и онда немамо никакав континуитет, па онда немамо ни знања о времену које је претходило.»
– Без обзира на идеологију и политичка опредељања, свако време је имало своју идеју и ми не морамо да се слажемо са њом, али морамо да је познајемо, да би дискутовали о њој, да би из тога што нам се не допада могли нешто да научимо – каже Сузана.
Краљево већ има историју измештања споменика – 1960. године је са централног градског трга, тада Трга Маршала Тита, уклоњен Споменик српским ратницима и премештен на гробље. Управо ови случајеви уклањања споменика, са временском дистанцом од свега педесетак година, представљају прави пример нашег односа према културној баштини. Сузана се присећа првог одласка у Париз, када се «изненадила количином калдрме која је тамо још од 19. века на улицама.»
– А овде код нас влада скоројевићки однос према културној баштини. У Краљеву више немамо калдрму, а можда јој више припадамо него Париз. Наш народ је, једноставно, склон забораву и то није мит. Напротив, то је реалност – закључује она.
Сећање на тенк је ипак остало урезано у колективној свести Краљевчана да је опстао као топоним и важан градски оријентир. Многима је споменик остао у лепом сећању, па отуд и многобројне званичне и незваничне кампање чији је циљ да га врате на старо место. Свако мало, друштвене мреже изгоре од безбројних коментара у којима се позива и тражи његово враћање. А већина не зна да, заправо, постоји градска одлука да се тенк врати. Раде Ерац, који је у једном моменту био део владајуће коалиције у граду, каже да је, две године након његовог уклањања, он сам испред партије Нова Србија поднео предлог за враћање тенка.
– Мој предлог је прошао, међутим, десиле су се насилне промене локалне власти те године чије се последице и ових дана осећају са бројним тужбама, тако да није дошло до реализације. Формално, постоји одлука о враћању тенка, али сумњам да ће се икада десити – каже Ерац.
И без тенка, трг је у једном моменту и стварно постао средиште културног живота у граду. Александра Кљајевић је, док је руководила локалним Културним центром Рибница, 2011. године покренула низ фестивала чија је локација одржавања управо био простор код Тенка – џез фестивал ЈаззИбар и Фестивал уметности «Маглич».
– Наш циљ је био оживљавање делова града ван главног градског трга, где мора све у Краљеву да се дешава. Е, па, ми смо хтели да покажемо да не мора – прича Александра и каже да је у одабиру локације «пуно помогао и покојни Миша Блам, уметнички директор ЈаззИбара.»
Од новог трга нису профитирали само љубитељи уметности, већ и залуђеници за екстремне спортове и алтернативну културу. Локални скејтери су схватили све предности које нови трг пружа, па су кренули у његово освајање да би убрзо, у недостатку скејт парка, ово постала њихова база.
Никола каже да је после реконструкције, трг «постао савршено место за вожњу скејта.»
– Да је мало само боље направљено, била би најбоља скејт плаза. Подлога сама је очајна, али овде има скоро свега што је неопходно за вожњу, а што је и важније за учење. Постоје степенице, мале и веће, ивице за слајд, прави простор за стреет вожњу – прича Никола.
Каже да су и скејтери из других градова хвалили простор.
– Долазили су Boardshop, Kobaz, Zerpo Team и кад би се вратили у своје градове остављали би фотке са овог места уз пропратни коментар да је најбоље место у Србији за вожњу скејта – каже.
Тенк се налази на сигурном, у оближњој касарни. Било је прича како су га градске власти продале неком богатом колекционару јер је наводно врло редак, па чак и да је истопљен у старо гвожђе. Нити је продат, нити растопљен, већ стоји у дворишту касарне и чека неку нову иницијативу да се врати на старо место. Но, то што самог споменика више нема, не значи да је нестао из краљевачког говора – тешко ће се наћи неко ко ће назвати ово место другачије него „код Тенка».
Ненад Вранић на Сиџа групи